Već po ko zna koji put ulazi u ovu zgradu. Njena firma i firma smeštena u ovoj zgradi poslovno sarađuju.
Nije bio nikakav problem ući u praznu kancelariju i prepisati neke potrebne podatke.
Ovoga puta svi su bili na kolektivnom letnjem odmoru. Nije bilo portira, tek nekoliko čistačica. Pile su
kafu i ogovarale kako samo one moraju da rade po ovoj vrućini dok ostali uživaju negde na moru. Prvi je
naravno otišao direktor. Već decenijama je bio na čelu ove firme i već se osećao kao prestolonaslednik.
Otići će odavde kad ga zakon zbog godina starosti prisili. Ako bude važilo za njega i ako bude imao
adekvatnu zamenu. Teško se nalaze tako sposobni ljudi dobri svima, u stilu nezameranja nikom, samo da
bi ih ti isti „niko“ pustili da rade šta žele. Mada kakvih je bilo ovaj je još super – govorili su službenici.
Uvek može gore – tešili su se,a opet, svetu se ne može ugoditi, jer je dobroj većini odgovaralo da ih niko
ne dira.
Uđe I kao svaki put pomisli isto. Da li da uradi to već jednom i ovde – vide nešto čemu celog života nije
mogla da odoli.
Svaki put je bilo tako i svaki put je pomislila da uradi to. Uspevala je da iskontroliše sebe i okrene glavu
da ne gleda. Ali, ne moramo nešto da vidimo, da bi za to znali.
Prvo dobro razlisli da li to nekom treba. Pogleda u susednu zgradu, uspešnu privatnu firmu i shvati da
kod njih nije kao ovde. Znači ne treba.
Sunce je lepo sijalo i obasjavalo prazne prostorije zgrade, a videće se do kasno popodne kad će čistačice
otići i zaključati vrata.
Njeni su je kritikovali zbog toga što je to radila: zašto nas brukaš, pričali bi joj, ali uzalud. Njoj nikako nije
bilo jasno zašto je to tolika bruka, a možda je niko i ne vidi. Drugi su radili mnogo gore stvari pa se nisu
stideli. Uostalom za sve to je bio odgovoran njen otac koji ju je to još odmalena naučio i tako vaspitao.
Možda bi to mogle da urade čistačice, pomisli, ali se odmah seti, da one to neće uraditi. Da su htele
uradile bi to još nekoliko dana pre, odmah kad je počeo odmor.
Sve to je sada postalo teret prvo njoj, a posle i predmet ismevanja kod drugih, drugačije vaspitanih i
bolje prilagođenih vremenu.
Trebalo je da se menja. prilagođavala se, ali izgleda nedovoljno brzo i lako.
Može to da uradi.Uradiće to.
Priđe prekidaču u praznom hodniku i isključi struju. Sijalice se ugasiše a da to niko ne vide isto kao što
niko nije video ni kad su sijale I po danu I noći I obasjavale neokrečene zidove, otpali malter u hodniku,
neravan pod. Onda priđe toaletu, iz koga je samo ona čula šum vode koja neprekidno teče. Povuče
ručku, podiže plovak i voda stade.
Neće smeti nikom o tome da priča, njeni će joj reči da se uzalud brine jer ne može sve da ispravi, kolege
će joj reči da to ništa ne znači, da je to kao kap u okeanu. Svi su želeli velike promene, da uzburkaju
okeane, potope brodove, isprave krive Drine, zaustave vetrove, pomere planet, a pošto je to bilo
nemoguće, odustajali su i od one jedne kapi koju su mogli da sačuvaju. Ona je volela male stvari, kao što
je kap na dlanu,
Sa tih nekoliko kilovat sati struje koja neće uludo goreti i tih nekoliko kubika vode koji su mogli oteći za
mesec dana, ona neće spasiti svet, ali bilo je lepo I odgovorno sačuvati ih .
Plašila se da je neko ne vidi, a malo je i priželjkivala to. Znala je da će joj se tada većina čuditi i ismevati
je, ali se nadala da će… možda neko… kasnije uraditi …baš isto što I ona.
Nisu joj uzalud govorili da je naivna.
