MOJA ĆERKA + TUĐ SIN = NAŠI UNUCI
Koji je tvoj najsrećniji dan u životu? – pitajte bilo koga. Dobićete najrazličitije odgovore, samo će roditelji dati isti odgovor.
Najsrećniji dan u životu svakog roditelja, je dan kada su mu se deca rodila… i sve što u životu radi, radi za decu… i najviše želi da mu deca budu srećna i zdrava. Svaki, ma kako i koliko uspešan čovek koji ima decu, reći će još da su mu najveći uspeh u životu upravo njegova deca.
Kad ih pitate, zastaće za trenutak, odgovoriće isto, bez razlike, a onda će otići. Nastaviće da rade neke svoje poslove.
Na primer, pevačice. I one imaju decu. I njima su deca, kao i svima, najvažnija i najpreča na svetu, a opet će snimati pesme čiji su stihovi i spotovi krajnje nemoralni. O poruci koju šalju nekoj tuđoj deci, jer njihova su još mala, najverovatnije nemaju vremena da misle. Moraju da zarađuju kako bi svojoj deci obezbedili „pristojan” život.
I narko-dileri moraju da zarađuju. I oni imaju decu. I sve je „lepo” dok tata prodaje „tuđoj deci”, dok svojoj za te pare kupuje skupe patike, najnovije modele mobilnih telefona, dok menja najluksuznija kola, dok decu šalje na zimovanje, letovanje… sve je „lepo“ dok jednog dana neko njegovo dete, sin ili ćerka, ne počne te iste, tatine pare da daje za drogu. Tad je uzalud da decu ubeđuje da to više ne rade, uzalud su i batine, sve je tada uzalud. Iz začaranog kruga se ne izlazi: tata, jer ne sme, a deca, jer ne mogu.
I prodavci na pijaci moraju da zarađuju. Mnogi od njih prodaju svoje proizvode upravo tog jutra i sto jutara pre toga oprskane hemijskim sredstvima nekoliko puta jačim od dozvoljenih, a svakom kupcu sa najljubaznijim osmehom objasniće i zakleće se ako treba, da samo njihova roba nije uopšte prskana. A znamo da „mora” da se prska; znamo i zašto: da se više proizvede i više zaradi… naravno, sve zbog dece. Mada, možda ne baš toliko, jer proizvođači sve češće za svoju decu koriste drugo voće i povrće, iz druge bašte, koje zaista nije prskano – trovano. Brinu oni o svojoj deci. I mnogo rade. Dobri su to roditelji.
I učitelji, i doktori, i komšije… svi imaju svoju decu. I često zbog njih ponekad ne mogu previše da brinu o tuđoj deci…
A brinući o tuđoj, mi zapravo brinemo o svojoj deci. Ako ne odustanemo od brige o tuđoj, neko u nekom trenutku neće odustati od brige o našoj deci. Samo je pitanje dana kada će i nama i našoj deci biti potrebna tuđa pomoć i kada ćemo osetiti svu snagu nepravde… kada ćemo se osetiti usamljeno u svetu prenaseljenom ljudima.
Tužan je čovek u svetu gde svako brine samo za sebe. I tužna je misao da se „čovek na čoveka oslanja.” I sve drugo je tužno.
Setih se ovoga, pa jednom prilikom, prodavačici koja pokuša da me ubedi da su njeni proizvodi zdravi, mirno rekoh:
– Prodaj ti slobodno zatrovanu robu mojoj deci, čuvaj zdravu robu za svoju, a jednog dana kad se tvoje i moje dete sretnu… i možda zaljube jedno u drugo… Šta misliš, da li će nam unuci biti zdravi!?
– Ijuuuu, gde se to seti? – samo reče i zaćuta.
Ostavih je zbunjenu i zatečenu da razmišlja. Znam, neće odmah prestati da prska svoju robu, ali sam sigurna da ove reči neće zaboraviti. Možda će mi sledeći put reći bar istinu… ZBOG NAŠE DECE
