Na fakultetu sam imala jednu drugaricu koja je mnogo volela da putuje. Tad se još putovalo vozovima, nisu nam bili spori i „stopom“ , nisu svi imali automobile; pa je ona tako proputovala celu našu bivšu Jugu.
Nisam bila toliko ni hrabra ni avanturista da putujem s njom, ali ništa nisam propustila: ona mi je prepričavala svaki detalj.
S oduševljenjem je pričala o ljudima koje je upoznala na tim putovanjima. Uvek je nailazila na posebne, zanimljive ljude. Uvek je imala lepe uspomene. Pažljivo sam je slušala dok je opisivala te neznance. Kako je samo lepo pričala o njima! Volela sam da je slušam ; u početku sam isčekivala da mi ispriča nešto o nekom lošem saputniku, ali moje isčekivanje bilo je uzaludno. Ona na takve nije nailazila. Pronalazila je samo dobre, divne ljude. Izgleda da je nailazila samo na ono što je tražila, ono što je nosila u sebi…
Koliko puta sam poželela da čujem šta drugima priča o meni! Bila sam sigurna da i o meni priča kao o tim neznancima, pa me je zanimalo kakve divne reči koristi da mene opiše.
Život nas je razdvojio; neke ljude pustite da odu kako bi napravili mesta da u vaš život uđu drugi.
Sada sve češće zastajem da predahnem, jer dug je put iza mene….mnogo je dana, leta i zima utkano u moju dušu….. zastanem da vidim gde sam; nisam li život uzalud potrošila.
I sviđa mi se ono što vidim, zato i pišem; vidim da sam u život pustila mnogi divnih, dobrih ljudi: običnih i skromnih na prvi pogled, a zanimljivih, posebnih i dragocenih kad ih malo bolje upoznate.
Mnogi su prošli, s mnogo dobrih ljudi sada živim i radim, a neke nove dobre, još uvek srećem svakog dana. pronalazim ih na svakom koraku iznova i iznova, sve više..
Pronalazim ih kao nekad moja drugarica na svojim putovanjima..
Izgleda mi je ta moć ostala od nje. Hvala joj, ma gde sada bila.
