Lepi su ovi novi marketi. Veliki. Više se ne zovu maksi, sad su super. Svega ima. Ima robe iz najudaljenijih krajeva. I sve uredno složeno, sve šljašti, pa i muzika se čuje. Nije ni čudo što svi tamo žure.
Na kasi prepoznah bivšu učenicu i zaradovah se što se zaposlila. Ali malo me ohladi njen uzdržan osmeh dok ono što sam kupila najbrže što može prevuče preko čitača na kasi. Jedva stigoh, da pokupim i stavim u torbu kao da se takmičimo ko će brže, ko će pre. Htedoh da je nešto pitam, ali ona mi službeno reče: Vaš račun je toliko i toliko, hvala, doviđenja. Onda se brzo okrenu sledećem kupcu i isto i njima reče. Da nije možda ljuta nešto na mene? – počeh da razmišljam. Lepo smo se rastale, nikad se nismo svađale i baš sam htela da joj kažem kako se radujem što je vidim, ali moradoh da krenem ka izlazu. Dugo sam još o tome razmišljala. Ni to što sam kupila sve po akcijskim cenama, ne oraspoloži me.
Juče odoh do male prodavnice u komšiluku. Mala, a svega ima. Ima i ljubaznu prodavačicu. Iskreno ljubaznu, baš kako se meni sviđa. Uvek popričamo malo o receptima, malo ogovaramo muževe ili pričamo o deci. Uvek nešto veselo, lepo. Ozbiljne teme ostavljemo drugima. Nikako mi nije jasno kako na onako malom prostoru stane toliko namirnica. Svakog dana im stiže nova roba. Valjda zato što im stiže iz komšiluka, od seljaka iz okolnih sela. I cene su povoljne. Već tri godine se ova mala piljarnica koprca, prkosi supermarketima, opstaje. Ima i puno kupaca i sa svakim simpatična prodavačica stigne da popriča taman, po pravoj meri. Čini se da svakog poznaje. Pa da, i ja sam je preporučila mojim prijateljima. Navijam da preživi ovako mala uprkos svemu velikom i modernom. I da opstanu vredni poljoprivrednici na pijaci koji prodaju svoju robu. Prepoznam ih po rukama crnim i izbrazdanim kao zemlja koju obrađuju.I kod njih volim da kupujem. Volim da znam ko je zalivao i prskao paradajz koji kupujem. Nešto staro treba zadržati.
Rekoše mi da moja bivša učenica nije smela sa mnom da razgovara, tako su ih obučili. Nisam ja na nju ni bila ljuta, samo sam izašla razočarano iz tog velikog sjajnog marketa, a iz piljarnice kad izađem, izađem baš raspoložena i još dugo imam osmeh na licu. Kao da sam bila kod nekog bliskog, svog. Prodavačica ne pravi greške kad priča sa kupcima. Ako i bude lako se ispravi, jer nema prevare među poznanicima. Greše oni koji ne pričaju, oni koji rade kao automati ili nas tako vide.
Ići ću ja i dalje u supermarket,ali samo kad moram, ne svakog dana. U piljarnicu ću ići svakog dana, ili po neki slatkiš, ili voćku, povrćku. Ima skoro sve što mi treba. I vrlo mi prija kad tamo odem. Ići ću i da bi mala piljarnica trajala što duže.
Da pokaže da i mali mogu opstati pored velikih.
Da pokaže da su i mali važni, i da je ispravno da ljudi pričaju da se poznaju i poštuju.
Da pokaže da nije sve izgubljeno.; nešto je sačuvano.
