Volela je nedelje pre podne na ulici. Nije bilo gužve. Imala je mesta gde da prolazi; mame su
imale kuda da voze svoje bebe, jer im automobili nisu zauzeli trotoare. Nedelja na ulici, je
podsećala na vreme njene mladosti, kad je bilo manje automobila, pa samim tim i manje buke i
zagađenja. Kao da su za vikend svi pobegli iz grada u mesta iz kojih su davno pobegli u grad.
Hoće li, mislila je, ljudi naći mesto gde im je najbolje za život, gde im je sve potaman, mesta
koja će voleti, gde će biti slobodni i iz kojih neće nikuda žuriti.
I ona je žurila do obližnjeg supermarketa da kupi namirnice za nedeljni ručak. Koliko god stvari
kupila, uvek bi joj nešto zafalilo; čak ni spisak koji je nosila sa sobom, nije pomagao; uvek bi
nešto ispustila pa bi morala opet u kupovinu.
U supermarketu je bio tek po koji kupac, sigurno sličan njoj, koji je kupovao u poslenjem
momentu, ali kako je radila samo jedna kasa, morala je da čeka.
Decu, čim se rode, treba učiti strpljenju koje će im trebati na svakom koraku, pomisli, a onda joj
pažnju privuče razgovor kupca ispred sebe i kasirke:
– Mislite da to vredi za nas? Mislim za nas Srbe. Mi smo najgori narod.
Pri pomenu tih rečenica i kritika automatski se geni predaka u njoj probudiše i ona poče da sluša.
– Javašluk koji je na svakom koraku kod nas, nigde u svetu nećete naći.
– Neće kod nas nikad biti reda. Evo jedan moj rođak došao iz inostranstva, pa kaže ovde je
opšti haos i ludnica. Bolje mu da ostane tamo da živi.
– Jeste, tamo se zna šta je šta, šta se sme, šta ne,. Tamo si zaštićen i siguran. Nego, ovo što
ste uradili sa svojim parkingom da ne može niko sem kupaca da se parkira, je super.
Mora da postoji red. – govorio je loknasti brka ispred nje. Kako su mu samo lepe lokne;
da li su prirodne, zainteresova se. Baš takve bi ona volela. Gledala je u lokne brke ispred
sebe, koji je nastavio priču s kasirkom, da požele i ona da ode „tamo.“
Mora da je „tamo“ sve najbolje, kad svi hvale. Možda je „tamo“ ne bi boleli zglobovi; sigurno se
„tamo“ sa mužem i decom ne bi svađala, jer se ni bi ni viđali, a ni na poslu je ne bi niko nervirao,
jer ne bi imala vremena ni da gleda ko šta radi, a kamo li o tome da priča.
– Samo, nisu ni stranci mnogo bolji, nego njih „lupe po džepu.“ – nastavi loknasti – Tako
se oni vaspitavaju i onda poštuju red i zato im sve organizovano i sve funkcioniše. –
važno nastavi da objašnjava loknasti brka.
– Zašto mora nešto da „lupi“ najrazumnije biće na zemlji, da bi se razumno ponašalo? –
nikad joj nije bilo jasno – Po ko zna koji put zapita se, dok je gledala loknastog kako
odlazi svojim putem
– Imate li super karticu? – prenu je kasirka.
– Ne. Ne želim je.– odgovori i pomisli kako ne želi ništa što je „super, ekstra, ultra, maksi
povoljno.“
Sa punom torbom krenu do obližnje pekare da kupi i poslednju namirnicu, kad je iznenadna
škripa guma, baš dobro uplaši i prodrma. Okrenu se i ugleda jedna ogromna kola koja su se
upravo popela na trotoar i preprečila ga. Očito je vozač želeo da bude što bližu ulazu u obližnju
prodavnicu. Zainteresova je ko je vozač, kako izgleda taj nekulturni vozači i iz koje džungle
dolazi kad se penje na trotoar, pored mnoštva slobodnih parking mesta na ulici. Okrete i sačeka
da se vrata auta otvore:
– Nije valjda? – pomisli.
– Jeste. – prepozna ga: iz auta izađe loknasti brka, stanovnik evropske unije, koji se zalaže
za red.
– Da li se tako parkirate i u inostranstvu? – ne izdrža da ga ne upita , mada je znala
odgovor. Jedino nije znala da li će i u prodavnici držati čas o kulturi u i redu u
inostranstvu, ili će se bar malo zastideti što ga za iste te stvari u rođenoj zemlji baš briga.
– E da mi je malj – požele u trenutku – za ove što misle džepom i koji su naučeni da
funkcionišu SAMO kad ih „lupaju“.
