Ispratili smo kolegu u penziju, nedavno, a kao davno da je bilo. Sve manje ga pominjemo, tek
ponekad. Više pričamo o novom kolegi.
A i on, retko dolazi, sigurno se igra sa unucima, šeta, igra šah… brine o zdravlju…
Pomislim, tako će i mene… i svakog kad jednom odemo.
Nismo ga zaboravili … dobar je kolega bio, ali tako je suđeno: onaj ko ode, ma kakav bio i radio
dobro ili loše, deo je prošlosti i zauzima samo trenutak dva sadašnjeg života.
Tako je u redu, tako treba. S nama ili bez nas život stalno i oduvek ide napred.
Fer je život; svakom da šansu i „5 minuta slave.“ Treba samo znati da i kad se smejemo, igramo ili
stvaramo radimo to do krajnjih granica svog srca.
Zato, se sad još više i češće smejem, da onima koji ostaju izmamim osmeh, kad me se sete…
ponekad…a i da ne žalim kad odem.
