Mislili su :
„Budi ljubazan prema svojoj deci, roditeljima, bračnom drugu, prijateljima; biraj reči – reč može da „ubije“; osmehuj im se stalno – osmeh prija; mazi ih često – dodir leči; zaštiti ih kad god možeš – kad su oni sigurni, ti si moćan i snažan. Pomozi im da ponesu, ili podnesu teret kad ih život pritisne; usrećuj ih sitnicama – jer one čine život.“
Mislili su:
„Ne opterećuj ih nevažnim stvarima, biraj probleme, plači s njima, a ne zbog njih i ne dozvoli da oni plaču zbog tebe. Čini sve da te kajanje ne stigne – kajanje jako boli, a savest jako peče.“
Mislili su :
„Što više se smej i raduj svemu što te okružuje. Za sve što nisi siguran pitaj, za sve što ti se čini loše razgovaraj i razjasni – svako ima samo svoje misli u glavi. Tako ćeš sebe sačuvati od greha, od ljutnje, od tuge, od zla, a onda ćeš lako biti ponosan na sebe i osećaćeš se dobro.
Čini tako stalno, svakog dana i budi svestan da jednog dana to nećeš moći …..i sve tvoje nežnosti otići će sa tobom.
Čini tako stalno, svakog dana – jednog dana oni neće više biti sa tobom.“
Mislili su:
„Srećan je ko ima da daje, srećan ko ume da voli.“
Mislili su sve ovo, a napisali samo „ljubi bližnjeg svog.“
A meni su trebale godine da to shvatim.
