Pravi srećnik je onaj ko radi posao koji voli, ko u njemu uživa – koji živi svoj posao.
Ali tu postoji „opasnost“da napravite grešku, jer u posao unosite srce i često ste subjektivni. Naročito
ako radite sa ljudima, osećanja lako mogu da vas navedu na grešku.
U knjizi „Ana Karenjina“, davno još pročitah da greške najmanje prave oni koji posao rade profesionalno,
objektivno tj glavom.
Tako ja jednom upitah svoju koleginicu:
Kako raditi a ne praviti greške?
– Lako. Samo se drži pravila – još lakše mi odgovori koleginica.
Volim ja pravila i držim ih se kad god mogu, ali … uvek ima neko ali. Odnosi među ljudima ne mogu se
uvek odrediti pravilima.
To su oni rizici kad lekar operiše pacijenta koga niko drugi ne bi, a pacijent ozdravi, kad profesor veruje u
učenika u koga niko drugi ne veruje, kad mu da šansu više, umesto šansu manje, a učenik jednog dana
postane dobar čovek itd…itd. Naravno ne ozdravi svaki pacijent, ne postane dobar svaki učenik, ali i za
samo jednog čoveka vredi rizikovati.
Zato ja kad god ne znam šta da uradim, ja se ponašam onako kako bi volela da se ponašaju prema meni.
To je valjda ono kad se kaže „pitaj srce“.
JA RADIJE PITAM SRCE NEGO PRAVILA.
Ako se u tim slučajevima desi da pogrešim, grešku lakše podnesem.
