Ručak je već skoro bio gotov. Milica je uradila sve što je trebalo da se mladi gost dočeka kako treba. Ostalo joj je još malo vremena do njegovog dolaska. Mogla je da se opusti. Zadovoljno je sela i nastavila sa čitanjem svog omiljenog časopisa:
– Svetski poznat glumac je umro sam u hotelskoj sobi, bolestan i bez prebijene pare. Vinuo se u visine, dotakao zvezde, a onda se sunovratio i završio na dnu.
Milica je razmišljala; volela je da iz svačijeg iskustva izvuče pouku. Koju pouku, je nudio život ovog glumca, pitala se.
– Postao je poznat u mladosti u svojoj zemlji, zaljubio se i oženio. Ali „svetla pozornice” Holivuda odvela su ga zauvek daleko. Napustio je jedine ljubavi svog života, sina i svoju zemlju. Dostigao je ogromnu slavu, stekao čitavo bogatstvo, ali i mnogo poroka. Jedan od njih, kocka, oduzeo mu je sve. Stanovao je po hotelima, često je ostajao bez novca, zbog čega više nije birao uloge, već je počeo da snima trećerazredne filmove. Tek kad je video da se unuci smeju njegovim ulogama, shvatio je koliko je nisko pao. Pred smrt je rekao: „Holivud mi je dao slavu, ali i usamljenost takođe. I mnogo nostalgije za mojom zemljom, mojim narodom. Da sam ostao u svojoj zemlji, možda ne bih bio ovako poznat, ali bih sigurno imao kuću, jedinu ženu koju sam voleo celog života i bar četvoro dece.”
Milica je odložila novine osetivši gorčinu u duši. Uzdahnula je pri pomisli na mnoge promašene živote. Da li uopšte postoji pravi put i kako ga izabrati?
Veseli glasovi na ulazu prekinuli su njeno razmišljanje. Odmah je prepoznala lepog mladića. Videla ga je još pre dvadesetak godina kad je imao 4-5 godina i kad su prvi put posetili njegove roditelje u lepom malom vojvođanskom mestu. Posle toga su se sretali na nekim zajedničkim okupljanjima još par puta, a onda su im se putevi razišli; otuđili su se kao i mnogi.
Ovoga leta Miki je poželeo da ih poseti i dođe na vikend u njihov grad, da se ponovo približi rodbini, da upozna braću, sestru. Pronašao ih je preko FB-a.
– Bar nešto korisno od FB-a – nasmejala se Milica. Ona se poseti iskreno obradovala jer su sva sećanja na njegove roditelje bila lepa.
Sećala se mladog, lepog i očito zaljubljenog para. Stanovali su u maloj, ali tako toplo i moderno uređenoj kući da bi se svako ko uđe osetio prijatno i pomalo ljubomornim. Vesna, Mikijeva majka, bila je uredna i doterana. Jedna od retkih frizerki sa urednom frizurom. Njeno primereno damsko držanje kod svake mušterije je izazivalo poštovanje. Bila je poznata u malom mestu i svi i iz okolnih mesta su dolazili kod nje na frizuru i lep razovor. Prva je uvodila novine u poslovanje, a posluženje za mušterije (kafa, sok, neki kolačić uz razgovor), bilo je obavezno. Mnoge mušterije su više dolazile zbog razgovora i druženja nego zbog frizure. Vesna nikad nikog nije ogovarala jer je bila zadovoljna. Nije morala drugog da unizi da bi sebe uzdigla. Bila je preokupirana svojim životom: mužem, decom, poslom, kućom i zdravljem.
U početku su joj zamerali da Goran zbog nje nije otišao u inostranstvo, da se odrekao karijere uspešnog sportiste. Bila je to srednjoškolska ljubav, možda prva, ali sigurno prava, pa zato nisu hteli da se razdvajaju. Kad je trebalo da bira, Goran je između karijere i nje izabrao NjU. Možda zbog toga, a možda i što je bila takva, trudila se da pokaže da nije pogrešio i da je dobro izabrao. Nežna, krhkog zdravlja, sa osmehom je nosila sve svoje bolesti i bolove. I možda su taj osmeh i zdrava volja vremenom učinili da bude sve jača i jača, a uvek lepa, vedra i prijatna svima i za sve.
Goran nikad nije zažalio što je umesto put velikog grada, uspešne karijere i velikih para ostao u rodnom mestu. Kajanje bi značilo da je želeo drugačiji život, a on je bio zadovoljan onim što je imao.
Da li je imao dovoljno, malo ili mnogo, zavisi od toga kome koliko treba. Većinom je imao nedovoljno para, a dovoljno vremena za život sa prijatnom, vrednom ženom, dva zdrava lepo vaspitana dečaka, sa roditeljima u porodičnoj kući. Nekadašnja strast za fudbalom vremenom mu je postala hobi. Svakodnevno je prvo sa jednim sinom, a onda i sa drugim igrao fudbal. Ponosio se kad su mu govorili da su nasledili njegov talenat, kad su ih iz jednog kluba pozivali u drugi, veći i uspešniji klub.
– Tvoj tata zbog mame nije otišao u inostranstvo da igra fudbal? – pitala je Milica Mikija, da proveri da li su joj tačna sećanja. – Sećam se da su i posle nekoliko godina braka još bili zaljubljeni.
– Da. Mama je još išla u školu i zato nije mogla s tatom, a on nije hteo da ide bez nje. Bili su mnogo zaljubljeni – Miki nije skidao osmeh s lica dok je pričao. – I sada su isti. Nikada ih nisam čuo da su se posvađali. Voleo bih jednog dana i ja da imam brak kao moji roditelji.
Goran je u životu imao padove, ali je svaki put ustajao nepovređen. Vesna mu nije dala da se slomi. Čuvala ga je kao malo vode na dlanu, kao važnog saigrača. Zato je i on nju čuvao. Njihov tim u kome su sve četvoro bili važni igrači prebrodio je sve izazove i krize vremena u kome su živeli. Poneki nalet razočaranja zbog prosečnog života u palanci brzo bi zamenila sreća zbog smeha njegovih sinova na travnatom terenu dok jure loptu.
– I ti igraš fudbal? Sećam se da su pričali da si bolji fudbaler od tate.
– Da, ali moj brat je bolji od obojice – ponosno je odgovorio.
O talentu Goranovog mlađeg sina brzo su čuli oni koje to interesuje. Nije ih on tražio, došli su oni do njih.
– Ooo, zanimljivo. I… nisi ljubomoran? – dirala je nasmejanog mladića.
– Ne, ja mog brata volim najviše na svetu. Sve bih učinio za njega. Naročito sad kad se retko viđamo. Moj brat živi u Beogradu, jer tamo igra fudbal.
Miki je nastavio da priča s ponosom o svom srećnom detinjstvu, o svojoj porodici koju mnogo voli, a ukućani su ga pažljivo slušali. Pričao je kako je tata mesecima vozio brata na trening u Beograd, jer je bio mali da ga samog puste. Zbog toga često nisu imali dovoljno para, ali su se svi trudili da daju svoj doprinos. Mama je spremala hranu i slala im. Ponekad je i on išao s njima; najsrećniji je bio kad je s tatom sedeo na tribinama i bodrio mlađeg brata. U srednjoj školi brat je ipak morao da pređe da živi u Beogradu. Tako ga je sve ređe viđao, a sve više voleo. Otac i on su koristili retke trenutke susreta da se s bratom nadmeću u sportu koji ih je vezivao. Igrali su utakmice na onoj istoj livadi na kojoj je tata prvi put pre mnogo godina počeo da igra. A kad bi se sva trojica vratila sa utakmice znojavi, glasni i srećni, majka ih je služila omiljenim kolačima. Mudro je ćutala, gledajući ih sa strane dok prepričavaju šanse i dobre udarce u toj magičnoj igri, njihovoj zajedničkoj ljubavi.
Miki je za trenutak zastao, pa naglašavajući svaku reč dodao:
– Mnogo sam ponosan na svog brata. Znate, on je član mlade reprezentacije Srbije.
– Šta? Deo je ekipe PRVAKA SVETA!?!? – prekinula ga je Milica. – O, kako sam se ja tada radovala!
Njene reči izgubile su se u galami ostalih muških članova, koji su sad živo i uglas počeli da prepričavaju taj događaj…
Ustade i ostavi ih da se sećaju tog velikog uspeha naših mladih sportista. Pogled joj pade na novine koje je čitala i članak o smrti nekada slavnog glumca.
„Koji je put je najbolji i koji treba izabrati? Odgovore na ta pitanja saznamo obično na kraju puta” – pomisli i nastavi da pere sudove…
