Knjige sam volela od malih nogu. Čim sam naučila da čitam, upisala sam se u gradsku biblioteku. Sećam se da sam sama išla ( imala sam 8 god), uzela sam jednu slikovnicu i pročitala je odmah. Majka me je dugo ubeđivala da ne mogu dve knjige dnevno da se zadužuju, ipak je morala da popusti i dozvoli mi da opet odem do biblioteke i uzmem drugu knjigu. Sad to nije bila slikovnica, već neka dečija knjiga.
Vreme vaspitanja pričama koje su namerno pričale moja majka, tetke i komšinice o lepom i ružnom ponašanju, dok smo se sestre i ja igrale u blizini, i krišom to slušale, polako je ustupalo mesto vaspitanju putem knjiga.
Mnogo stvari iz knjiga su mi se utisle u srce i uticale na moje sazrevanje.
Sećam se „Šoljice kafe“ i „Desetice“ , Ivana Cankara koji mi je približio osećaj greha prema bliskim osobama, u Cankarevom slučaju prema majci. Cankar se zastideo majke pred drugovima i pravio se da je ne vidi. Tek kasnije je shvatio koliku je žrtvu ona podnosila zbog njega i koliko se teško podnosi griža savesti zbog takvog greha.
Ne znam u kom razredu smo čitali ove pripovetke, a ja se i danas sećam njih i poruke koje nose.
Dobro se sećam ekskurzije u osnovnoj školi, sedmi ili osmi razred. Bili smo srećni i nestrpljivi da što pre uđemo u autobus i odemo van grada, daleko od roditelja koji su nas pratili. Nezreli žurili smo da pokažemo da smo veliki. Neki su roditelje grubo vratili kući i pre nego je pošao autobus, neki su brzo utrčali u autobus i preokupirani avanturom koju slute, roditelje nisu udostojili nijednim pogledom. I ja sam požurila u autobus, a onda… sam se setila Cankareve pripovetke. Ostavila sam stvari na sedište i izašla iz autobusa. Zagrlila sam majku da svi vide da je ta obična žena baš moja majka. Kad smo mali zagrljaji nam tako trebaju, ohrabruju nas, bez njih ne možemo lepo da porastemo, a kada porastemo malo, nešto se desi, pa počinjemo toga da se stidimo. A zagrljaji trebaju celog života.
Stajala sam tada s majkom dok i poslednji učenik i nastavnik nije ušao u autobus.
Ne sećam se da li me je neko od drugova, zbog tog postupka ismevao, ali se dobro sećam da je majci to mnogo značilo. I više nego što sam pretpostavljala. Godinama je prepričavala kako sam je pred svima zagrlila, dok su se drugi stideli svojih roditelja i terali ih od sebe.
Ta sreća me je naučila da uvek između činjenja nečeg što će bliske i drage osobe usrećiti, ili moguće neprijatnosti od nebitnih ljudi, uvek izaberem da usrećim drage ljude.
