Neko dobije dete onako usput, bez mnogo galame, muke i truda, pa misli da je to najobičnija i najlogičnija stvar. E, a dete je sve samo ne obična stvar.
Znaju to dobro oni što silno žele dete, oni što se muče da ga dobiju. Kad im se konačno posreći i želja ostvari, muke se ne završavaju.
Tek počinju. Tek su na početku puta.
Drhte da ga sačuvate od svih mogućih, znanin i neznanih dečijih bolesti. I kad dete malo ojača opet nije kraj. Muke se nastavljaju naročito kad shvate da ima karakter potpuno suprotan njihovom i da znanje nekoliko stranih jezika ne vredi ništa, ako ih rođeno dete ne razume.
Ali sve je to sasvim u redu.
Morate priznati da je ipak mnogo bolja varijanta kad se ljutite se na svoje dete, nego kad brinete za njega. Obično se brine se zbog ozbiljnih stvari, a ljuti zbog gluposti.
I tako, muke traju i traju sve dok …
Malo olakšanje nastupa tek kada njihovo dete suprotnog karaktera, postane majka deteta koje je, gle čuda suprotnog karaktera od svoje majke.
A one rečenice:„Ista majka“ i „Sad vidiš kako je meni bilo.“ –ni slučajno da vam nisu pale na pamet.
