Skoro ceo radni vek je proveo radno i pošteno. Skoro, jer desetak godina pre penzije prekršio je moralni kodeks za koji se celog veka zalagao. Kad je počeo da radi mislio je da će svojim požrtvovanim radom stvoriti uslove da se svi mladi, kvalitetni ljudi zaposle “bez veze”. I njega su primili preko veze. Bilo je to tako ponižavajuće za nekog ko je uvek bio prvi, ili bar među prvima u svemu. Najbolji u osnovnoj, među najboljima u srednjoj, sam se izborio za stipendiju, među boljima na fakultetu, a onda kao da je sav trud bio uzaludan, da niko nije mario za one koji znaju, koji vrede. Zaposlili su ga kao i mnoge pre, preko veze. Zaposlili su ga, sa mnogima koji osim uticajnih rođaka nisu imali nikakve kvalitete. Izjednačili su ga s njima, a to najviše grize, peče, boli. Zato je hteo svojim radom da se izdvoji iz mase, od ostalih.
Dugo mu je smetala činjenica da ostale kolege vreme provode u ogovaranjima i dosadi. A uvek je moglo nešto da se radi. Baš uvek.
Onda je prestao da gleda druge i očekuje nešto od njih. Usmerio se na sebe i svoj rad. Ako nije imao posla čitao je zakone, usavršavao se. Davao maksimum. Nije gledao druge, ali drugi su njega gledali. Trebao im je, jer su na njega mogli da se oslone, trebao im je da sve završi na vreme, da ispravi njihove greške, da sve bude po zakonu i kvalitetno. Tako je vremenom polako napredovao.
Kako se on razlikovao, tako su se razlikovali i radnici u njegovoj službi. Naravno, koliko je to bilo moguće u ustajaloj vodi tavorenja. Poštovao ih je i oni njega. Složno su radili, bez ogovaranja, bez dangubljenja. Često su mu prebacivali radnike koji su u drugim odeljenjima pravili problem, izostajali sa posla, bili u svađi sa drugima. U njegovoj službi i oni su postajali dobri radnici, a što je značajnije – zadovoljniji. Osetili su se korisnim. U takvom okruženju zavarao je sebe da je moguće ono što svi priželjkuju, učinilo mu se da je bolje vreme izvesno.
Želeo je i svim silama se trudio da svoj deci ostavi zdravu sredinu, kvalitetne odnose kad stasaju za posao. I verovao. Nada zadnja umire, ali ipak umire. Bilo je sve teže. Kad mu je ćerka završila fakultet, dugo je ćutao. Umesto da se raduje, bio je zabrinut. Znao je šta sledi. Dugo je vodio borbu u sebi. Sve misli kojima je pokušao da olakša bile su uzaludne. Savest ga je sve više grizla. Ni lažne diploma novozapošljenih, ni njihova drskost i bezobrazluk, ni neznanje, ni bezobzirnost da su bogomdani, nije ga umirilo, ni bilo dovoljno opravdanje za ono što je on trebalo da uradi. Nije imao izbora.
Mora izgubiti sve vrednosti za koje se zalagao, zarad najveće vrednosti koju je imao. Mora progutati ponos, pognuti glavu i pitati one iznad da mu zaposle ćerku. Ništa mu nije bilo lakše što mu je ćerka završila kao dobar student u roku, što nikakvu uslugu ni privilegiju do sad nije tražio. Ovim činom izjednačiće se sa ostalima koji su takve stvari radili celog života. Ne može se biti malo nepošten. Ne može se biti malo nemoralan. Ili jesi, ili nisi.
I njegova ćerka je uskoro postala kao jedna od njih. Zaposlena preko veze. Kao neko nesposoban kome drugi udele milostinju, kao neko nemoralan, kao neki drski nesposobnjaković
U kući se niko nije radovao. Stideli su se da pričaju rođacima, koji su manje imali, čija deca nisu imala nadu da će uskoro da se zaposle.
I ćerka se nije radovala. Dok je učila, zamišljala je da će jednog dana da je izaberu, da će zbog svojih ocena i fakulteta da bude nagrađena, da će da zasluži radno mesto, umesto da ga otme nekom, da se sada kao lopov krije.
Bože, kako danas nikom nije lako: onima koji nemaju je teško, onima koji imaju je još teže u okruženju nemanja, neperspektivnosti, obezvređenosti – mislila je. Teško je onima koji imaju savest. Savest se ne može lako prevariti i utišati, naročito ako je negovana generacijama.
– Stidim se da se pohvalim drugarici sa fakulteta. Samo je ona bila bolja od mene; a sad ja radim, ona ne. Nema nikog. Nema ni roditelje ni od čega da živi. Ko zna kad će se zaposliti?
– Hajde ćuti – grdio ju je otac jer su njene reči dirale ono što i njega boli – Vidiš koliko drugih je zaposleno s vezom, a završili private fakultete, knjigu nisu ni videli. A još su bezobrazni, drski, ponašaju se kao da im je posao dedovina. I gore. Niti nešto rade, niti znaju, niti hoće da nauče.
– Zato što ćutimo, zato nam je ovako – nastavljala je ćerka suznih očiju.
– Mlada si mnogo ne znaš – rekao je, a pomislio kako je lako nekad bilo biti hrabar kad nisi imao šta da izgubiš. Lako je imati ideale kad si sam i mlad.
– Neko mora da počne.
– Pa ćeš ti da popraviš društvo tako što nećeš da se zaposliš?
– Zar misliš da će ako tebe ne zaposle, na to mesto da zaposle nekog boljeg od tebe. Ti si bila dobar student, zaslužuješ ovo mesto. Doći će neko mnogo loš, opet neko po zasluzi rođaka, a ne svojoj. Ti si bar dobar radnik, vredna si; potrudi se da na radnom mestu daš sve od sebe, da ceniš posao i opravdaš ono što si dobila – tešila ju je majka.
Tako se nekako umirila.
Prošlo je neko vreme. U kući su svi ponovo postal veseli. Zavolela je i direktorka na poslu, kao i kolege.
– Znaš iskreno da ti kažemo, u početku nam je bilo mnogo krivo kad si ti došla. Dok te nismo upoznali i videli da si sasvim ispravna devojka. Mislili smo da je sigurno opet došla neka razmažena, bezobrazna, uobražena “nečija” – rekle su joj kolege jednog dana.
Mnogo su joj značile te pohvale i taman kad je htela da im se zahvali čula je:
– Naročito kad je Nadica koja je pre tebe radila na zameni, opet dobila otkaz.
Nije mogla da veruje šta je čula. Svet joj se opet srušio. Znači, da bi nju primili neko je morao da dobije otkaz. Da jedan dobije, drugi mora da izgubi. Da jednom svane, drugom mora da smrkne.
To popodne je preplakala kod kuće. Ocu je kroz jecaje jedva objasnila.
– Nadica već deset godina radi na zameni. Ima jedno dete, a drugo ne može da rodi jer nema stalan posao. Od ćega će sad da žive? O zašto je sve ovako nepravedno? – Nikada nije pomišljala da ode u inostranstvo. Vaspitavali su je da beskrajno voli svoju zemlju. “Nismo se bez razloga ovde rodili. Da je trebalo drugačije, rodili bi se na drugom mestu” – majka joj je stalno govorila. Danas je po prvi put poželela da ode negde daleko daleko, od ove napaćene zemlje, koju je najviše povredio sopstveni narod.
I direktorka je primetila da se promenila, da je ozbiljna.
– Šta je draga moja? – pitala je. – Zašto si tako tužna?
– Zbog Nadice – tiho je odgovorila devojka, ne pogledavši u oči dobru direktorku. U lošem sistemu ni dobri ljudi se ponekad ne vide. Svi su izjednačeni.
– Ma ne brini, navikla je ona.
– Na te stvari čovek ne treba da se navikne.
– Ma koliko sutra, doći će opet ovde da radi. Pozvala sam je na zamenu. Iz susedne službe jedna radnica ide na duže bolovanje. Teško je bolesna.
Kako je strašno, kad moraš da priželjkuješ da drugom bude loše, da bi tebi bilo bolje? Počela je da shvata očeve reči, da je još mlada i da ne zna mnogo o životu. Koliko težnja da živimo život dostojan čoveka, često ubija neke moralne vrednosti u nama. Pomislila je u jednom trenutku da da otkaz, ali je shvatila da bi to bio neozbiljan, dečiji čin. Nikom ne bi pomogla, a sebi bi odmogla. Svet zbog toga ne bi bio ni malo bolji. Nadica opet ne bi imala koga da se za nju založi da je zaposli za stalno; dobra direktorka je jedva uspevala da je drži na zameni.
Sutradan kad su se videle, Nadica je prva prišla devojci..
– Podignu glavu. Pogledaj me. Rekla mi je direktorka da ti je žao zbog mene. Nemoj. Meni je uteha da je na moje mesto došao neko vredan. Ti si draga i dobra. Možeš misliti da sam te i ja zavolela – obe žene su se nasmejale.
– Kako je život čudan – pomislila je devojka, utešena. Malo. Bilo joj je lakše što je kod Nadice prepoznala iskrenost, ali nije bila sasvim zadovoljna.
***
Od tog trenutka, nije mnogo prošlo.
Jednog dana, Nadicu su pozvali iz susedne firme.
– Čuli smo da dugo radiš na zameni i da si dobar radnik. Voleli bi da od sutra radiš kod nas, ako ti posao odgovara.
– Ako mi odgovara? Pa Vi se šalite? Ja nikad nisam mogla da biram. A posao koji mi nudite je kao stvoren za mene – zastala je pa upitala – Ko je otišao na bolovanje? – . Već je skoro sve radnike u gradu poznavala.
– Ovoga puta niko nije otišao na bolovanje – direktor je namerno napravio pauzu – otišao je u penziju.
– Šta to znači? – nije razumela.
– Znači da ne radiš na zameni, nego na neograničeno radno vreme.
– Kako? Kako? – još uvek nije verovala – Kako kad ja nemam… – nije stigla da kaže, direktor je prekinuo:
– Ali imaš dobru vilu – direktor se značajno nasmešio.
***
Nekoliko dana kasnije Nadica ju je čekala u kancelariji.
– Ovo je za tebe – pokazala je na poklone.
– Ali zašto? – pitala je mlađa žena, stariju.
– Znaš ti zašto – Nadica je odgovorila veselo i naterala je da otvori poklone.
– Jao divno je! Ali ovo je preskupo. Potrošila si celu platu. Ja ovo ne mogu da primim.
– Možeš i hoćeš…I moj sin je birao poklone. Da samo znaš kako smo bili srećni dok smo to kupovali. Želeli smo da te usrećimo kao što si ti nas
– Da, a prvo sam ti uzela posao. – kiselo se našalila.
– Taj dan, sada znam, bio je jedan od srećnijih dana u mom životu. Da ti nisi došla ja bih se i dalje stidela sebe i svojih misli… kad se neko razboli – rekla je tiho kao da se kaje zbog svog greha, a onda je brzo promenila temu:
– Evo, moj sin ti je napisao i poruku. – pruži devojci čestitku.
Devojka uze čestitku i razazna, lepim dečijim rukopisom, ispisane reči: “Za maminu dobru vilu. Za tetu koja je mami našla posao.”
Nije se ni trudila da sakrije suze.
***
Kad je Nadica otišla , devojka se dugo osmehivala. Setila se da je toliko želela da se Nadica zaposli, tako da taj posao kao da se sam odnekud stvorio. Kao da ga je njena želja stvorila.
Ocu je sada bilo lakše da pita za Nadicu. Bilo mu je mnogo lakše, nego kad je molio za ćerku. Bila je to tek mala žrtva, za mir koji im je svima nedostajao.
Mir u duši.
Mir koji ima svako ko zna da radi ispravnu stvar.
