Stari profesor je dugo ćutao. Pun ljubavi gledao je u svoje đake, a onda poče lagano da priča:
– Iza nas je lep posao, prešli smo divan put, Kakav će put dalje biti zavisi od vas. Mnogo smo pričali za ove četiri godine, a opet želim da vam kažem još nešto: kad uskoro izađete iz ove škole, voleo bih da ponekad svratite.
Učenici koji su ga uvek pažljivo slušali, zamisliše se, a onda jedan upita:
– Ali profesore Vi nećete tada biti ovde. Zašto bi svraćali? Tada će ovde biti novi učenici, drugi profesori. Zašto bi dolazili? Ni oni nama ni mi njima nećemo ništa značiti, jer se nećemo poznavati.
– Drago mi je što si pitao. Uvek sam vam govorio da sve što vam nije jasno pitate. Pitanjem si izbegao mogući nesporazum. Ne želim da se ovde vratite zbog tuđih nepoznatih ljudi. Neki drugi, novi ljudi već će ući u vaš život tako da vam ovi neće biti neophodni. Želim da se vratite zbog nečeg svog. Da se podsetite nečeg svog
– Ali profesore, šta to ovde posle mnogo godine može biti naše?
– Vaše će uvek biti ovo drvo koje smo zajedno posadili.
– Daaa. – obradovaše se učenici. – možemo doći da vidimo kako napreduje, koliko je poraslo.
– A šta ako ga neko polomi, ako se osuši – pitaše drugi.
– I to je razlog da dođete. Uvek će biti onih koji ruše, lome, ruže… to je njihov izbor, njihov put. Vaš izbor je mudriji i srećniji, put stvaranja, sađenja, ulepšavanja sveta. Zato ovde dođite. Da se toga podsetite. Mnogo ljudi ćete sresti u životu, mnogo stvari videti, događaja doživeti, sve vas to može zatrpati i zavesti da zaboravite svoj pravi izbor, svoju dužnost. Stalno se treba podsećati, a nema boljeg mesta za podsećanje od ovog gde smo zasadili drvo. Ma koliko puta neko rušio i ružio svet ne odustajte da ga izgradite i ulepšate. Ako drvo stoji veliko, snažno i lepo, vi posadite još jedno, a ako ovog drveta ne bude bilo ovde, posadite još dva, bilo gde.
– Ako drvo bude veliko videćemo ga izdaleka, zašto moramo dolaziti baš do njega. – opet upitaše.
– Ha, nije isto, velika je razlika gledati ga izdaleka i sesti ispod njega. U svojoj krošnji čuva ono mnogo toga.Kad sednete ispod njega srešćete se sa svim svojim snovima, željama, idealima, setićete se svega što ste želeli da budete, šta ste maštali da uradite i postignete. Setićete se i ponovo osetiti sva lepa osećanja koja krase mladost. Tu ispod drveta suočićete se sa sobom, setiti odakle ste pošli, a gde ste sada. Podsetićete se da li ste i dalje na svom putu, da li ste svoji, ili ste se možda malo izgubili i skrenuli sa puta, izdali sebe.
– Koja koris od tog saznanja? Šta ako nas to zaboli, šta ako budemo stari?
– Uvek više boli bežanje; ma koliko se zavaravali, uvek smo svesni da smo odustali. Sva lepa sećanja bude snagu da se vratimo na pravi put. Čovek nikad nije toliko star da ne može da uradi bar jednu dobru stvar. A dobra stvar sama po sebi ne može biti mala; ponos i zadovoljstvo koje osetimo dok činimo dobru stvar je dovoljna nagrada. To je put ka sreći. Zar to nije naš cilj?
– Profesore, zašto pričati o tome? Mi verujemo da ćemo ostvariti naše snove; nosimo toliko lepih uspomena, toliko ljubavi da imamo dovoljno snage za sve što nas čeka u životu. – živnuše učenici
– Znao sam. Samo sam to hteo da čujem. To su moji učenici. A sad hajdemo da zalijemo naše drvo; dugo nas neće biti .
