Svakog dana idem u istu prodavnicu po hleb i jogurt; i ostale namirnice, a najčešće
voće. I svaki put kad mi prodavačica izmeri pomorandže, ja joj najljubaznije kažem
„hvala.“. Ne znam da li mi ona prethodno kaže „izvolite“, ali ne zameram; težak joj je
posao: unosi gajbe sa voćem i povrćem, meri i seče suhomesnate proizvode i uskače
gde god i šta treba da se uradi … radno vreme joj je od 06 – 22 sata, radi devet – deset
sati dnevno, ni za kakvu platu, a pitanje je i da li je prijavljena i da li joj se računa staž?
Ne zameram joj ni to što je većinom ozbiljna i što ćuti.
Danas prvi put pogleda prema meni i neraspoloženo reče:
– U ovi učitelji preterali. Daju deci domaći i za raspust.
Ne odgovorih ništa, a izgleda da ni ona nije očekivala odgovor; brzo se savi i poče da
skuplja prosuti šećer. Shvatih da je pametno što ništa nisam rekla, jer ono što bih ja
rekla njoj ne bi odgovaralo, pa brzo izađoh iz prodavnice.
Ne verujem da njeno dete ide na Kopaonik na zimovanje, a i da ide ne bi ništa smetalo
da pred spavanje pročita koju pričicu.
Pomislih šta njeno dete radi na raspustu, pa nema vremena za domaći?
Najverovatnije ustaje kasno, uključuje televizor, a kad on dosadi onda do besvesti igra
igrice na telefonu ili kompjuteru, jer ma koliko roditelji imali ili nemali, sva deca imaju te
savremene napravice. U međuvremenu pojede neki sendvič sa salamom, taman da
preskoči ručak kad majka dođe s posla. Razmeniće dve tri rečenice, pa će nastaviti da
ćute zajedno. Samo će se kad dođe otac, najverovatnije majka s njim posvađati, ko više
radi i zašto niko nikom ne pomaže. Ako imaju grejanje u drugoj sobi, dete će pobeći u
nju, ako ne, samo će se još više zadubiti u igrice. Otac će posle ručka zaspati, a majka
će se odmarati uz neku seriju.
Dete će glad za trenutak udaljiti od kompjutera, a majka će mu ponuditi ostatke od
ručka. Opet će odbiti i opet napraviti isti sendvič, a možda će se počastiti i smokijem,
čipsom, napolitankama. Otac će popiti pivo i gledati dnevnik; psovaće državu i
političare, a majka će krenuti da kuva ručak za sutra, uz gunđanje; zašto to radi kad ga
ionako niko ne jede.
Roditelji će uveliko spavati dok njihovo dete do duboko u noć gleda ko zna šta na
internetu. Ma nek je živo i zdravo.
A sledećeg dana opet sve ispočetka. Možda će u jednom trenutku roditelji poželeti da
se raspust što pre završi i da dete što pre pođe u školu, da manje brinu.
Ne, ne kritikujem nikoga, jer ni sama ne znam uvek da organizujem svoje vreme. Ne
želim da kažem kako je nekad bilo bolje, jer je najbolje vreme SADA, samo … uvek
može drugačije, uvek ima izbora.
Ovog raspusta u mnogim mestima su vredni ljudi, koji vole svoj posao, vredni učitelji,
nastavnici, bibliotekari organizovali „Zimovanje u biblioteci.“
Ovo zimovanje ništa ne košta, a deca mnogo dobijaju: vežbaju svoje pametne glavice,
podstiču maštu, kreativnost, druže se, smeju. Udružuju ljubav prema znanju, udružuju
radoznalost za nove stvari, udružuju svoje talente i znate šta: tako rastu.
Srećna sam što poznajem učenicu koja je u Lapovu organizovala radionicu za najmlađe
„Između mašte i stvarnosti,“ i još neke vredne mlade ljude i njihove roditelje koji ih „ne
štede i ne štite od znanja.“
Divno je što postoje takvi ljudi. Uvek su postojali i postojaće.
Na početku imamo iste mogućnosti, a onda nas izbori razdvoje: neko izabere trenutno
LAKŠI neko BOLJI PUT…
