Rešimo mi da svratimo na kratko na Sajam knjiga. U prolazu. Vraćali se s puta, pa nije u redu proći kroz Beograd a ne svratiti na Sajam. Ostavili malo para, tek za neku knjigu. Avaj zaboravili na ulaznice 250din. Dobro, što se mora nije skupo. Kupićemo knjigu manje. I 150din za parking – dobro još pola knjige manje, pod uslovom da se vratimo za sat.
Stojimo mi tako ispred ulaza i dogovaramo se gde prvo ići:
– Ej, ljudi, vreme nam prolazi, a mi još nismo ušli.
Uđemo mi i krenemo svi zajedno. A gužva. Lepo videt onoliko ljubitelja knjiga i dece i odraslih i mladih i nas u najboljim starim godinama, a i onih u malo manje lepim starim godinama.
Koleginica i ja ulazimo u prvu halu. Koliko hala ima zbog žurbe, normalno nismo stigle da vidimo.
– Kojim ćemo putem? Levo ili desno? – pitamo se.
– Ja bi desno, nekako mi tako prirodno. – kaže jedna.
– Ja bi levo, kao što ide kazaljka na satu. Ja uvek tako idem. – kaže druga.
– Bolje da se razdvojimo. Evo ušli smo ovde kod štanda sa dečijim knjigama, pa tu da se nađemo, za sat vremena.
– Ne može za sat. Već je prošlo petnaest minuta, a toliko nam treba i da izađemo sa sajma da bi stigli za jedan sat.
– Znači pola sata.
– Ajd vidimo se za pola sata. – konačno se dogovorimo.
Ajoj majko mila kako za pola sata videti svu ovu lepotu? Od studentskih dana nisam išla na Sajam, ali mi uvek neko kupovao knjige. Ili sam naručivala, ili za rođendan (sad će u novembru, pa ako ne znate da vam pomognem šta da mi poklonite). Inače ni rođena ćerka ne zna više koju knjigu da mi kupi, a snaja mi jednom kupila knjigu i napisala posvetu: „nadam se da ovu nemate“. A istu takvu kupila sam još kad je bilo prvo izdanje. Svejedno bila sam oduševljena zato što snaja ima isti ukus i što je imala hrabrost da „rizikuje“.
Inače ćerka i snaja čitaju knjige, čak su i moju pročitale. Sin obećava treću godinu da će to da uradi, a muž kaže da su te priče najverovatnije glupost i da mi je bolje bilo da sam išla u baštu da sadim paradajz, nego što sedim za kompjuterom. A dobar mi muž, nije da nije, samo dok ja sedim i buljim u FB, neko mora i da radi..
– Eto i policu sa knjigama sam napravio i stavio sve Nobelovce, a ona nikako da dođe na plac – žali se on deci.
– Da, ali nije stavio moju knjigu – pravdam ja moj neodlazak..
No da se vratim poseti Sajma. Na sreću unuk već sa dve godine voli da sluša priče. „Pričaj meni sada. Čitaj meni još.“ – kaže i daje mi slikovnice. Zato krenem prvo njemu da kupim neku knjigicu. Brže, brže, žurim, a tako bi rado zagledala svaku knjigu, listala, listala i ne bi se odvajala celi dan… Konačno se odlučim za jednu koja govori o šali i smehu. Baš sam zadovoljna, prošlo samo 10 minuta.
Sad još da nađem neku za sebe. Volim popularnu psihologiju. Gde li je taj štand? Okrenem se i ne mogu da verujem koliko imam sreće. Iza mene je.
– Nemam vremena, možete li da mi preporučite neku koja se najviše traži, koji najviše hvale.- pitam prodavačice. One me belo gledaju. Jedan stari gospodin koji tu stajaše, pokaza mi na jednu knjigu.
– Ova je mnoogo dobra.
– Hvala puno, ali tu imam. – zahvalim se ljubaznom gospodinu pa se opet okrenem prema prodavačicama:
– Ma znate šta, dajte mi ovu o mozgu „Kad mozak pravi gluposti“, ta nekako najviše ide uz mene.
Dobro je prošlo samo 5min.
Imam još nešto da uradim.
Ponela sam ja i moju knjigu da je slikam; da mogu da kažem da i moja knjiga bila na Sajmu. Jao, smo koga naći da me slika. Svi žure, niko mi ne odgovara. Ispred stoji jedna mlada žena, sa mužem ili dečkom. E nju ću da pitam:
– Izvini, možeš li da me slikaš sa mojom knjigom, da se hvalim da mi knjiga bila na Sajmu.
Devojka se nasmeja, pa uze telefon. E, samo gde da stanem, da se vidi da je Sajam. E super ove pored Kreativnog centra. Može. Devojka me slika nekoliko puta.
Zahvalim se pa se setim:
– Voliš li knjige?- Pitam je, a shvatim da je to najgluplje pitanje za Sajam knjiga. Pa naravno da voli, osim ako nije došla da vidi pobednicu Rijalitija.
Na brzaka joj dadoh knjigu i dok otrčah dalje, a ona osta zatečena da gleda u iznenadni poklon. Us put videh mog omiljenog karikaturistu Kreativnog centra Boba Živkovića; zastadoh samo na kratko da mu to kažem i da ga potapšem po ramenu.
Sad još samo da nađem izlaz. A njega kao za inat nema, pa nema. Zove me i koleginica:
– Gde si?
– Idem, ma ne idem, trčim samo ne znam gde je izlaz.
– Pa kod dečiješ štanda Pčelice.
– Onda svaki drugi štand dečiji, ima i leptirića i pačiča i žirafa. Ma ne brini stižem. – odgovaram joj dok trčim. Konačno nađoh. Izađem iz Hale, još da izađem sa Sajma. Sad ja nju zovem:
– Gde si ti? Ja izgleda izašla jedan izlaz pre, nego gde smo ušli.
– Ja sam pored kola.
– E, samo sad je pao je mrak, pa ne znam ni gde se nalazim, a kamo li kola. Vidim neki autobus.
– E super. Autobus sad prolazi pored mene.
– Vidim te
Pade mi kamen sa srca. Stigli smo da protrčimo kroz sajam, da kupimo knjige i to sve za sat vremena.
– 300din – kaže mladić na rampi za izlaz.
– Zar sat parkinga ne košta 150din?
– Da, ali vi ste prekoračili vreme.
– Možemo li da znamo koliko smo prekoračili?
– Jedan minut.
Eh ti kompjuteri je neumoljiv, platismo nevoljno:
– A da se vratimo?- pomislih, pa se setih da više nemamo para.
Tek kad dođoh kući videh da je slika mutna, ne vidi se da sam bila na Sajmu ☹
Ali ne dam se ja tako lako razočarati.
U kesi sa knjigom nađoh reklamu – za 3 čepa Pepsi kole 25% popusta za kupljenu Laguninu knjigu. A mi u Domu učenika imamo već 2 džaka skupljenih zatvarača i u Akciji Čep za hendikep učestvujemo već treća godina.
. Ovo napisah za one koji nisu išli na Sajam da ne brinu.
Do 30.novembra do kad važi Akcija možemo da idemo u Lagunu svaki dan po ceo dan, nema gužve a i parking je besplatan
P.S. I otišla sam do Lagune : Našla sam I Laguninu karticu i odnela 3 čepa i kupila još dve knjige
