Posle mnogo godina, srele se dve prijateljice u novootvorenom super marketu. Jedna izlazi sa kolicima iz marketa, a druga treba tek da uđe.
– O otkud ti? Otkad se nismo videle – kaže jedna.
– Oo, ne znam koliko je godina prošlo. Ko bi ih sve izbrojio?Evo, došla i ja u ovaj novi market. – odgovori druga.
– Da. Puno poznatih ljudi ovde može da se vidi. Sećaš se kad smo kao studentkinje išle na izložbe, u pozorište, na koncerte? Sad nam je glavni provod kupovina u supermarketima. – priseti se prva.
– Da, da. Nego kako si mi ti? – sad upita druga.
– Dobro. Imaš li vremena da odemo negde na kafu?- reče prva.
– Samo to i imam, ali kafu odavno ne pijem; znaš zbog pritiska. Možemo po jedan sok. – odgovori druga.
– E to ja ne smem. Imam šećer. Nego sačekaj me da povadim ove stvari iz kolica i stavim ih u auto. Moram polako, jednu po jednu kutiju da vadim, ne smem da dižem teško. Umaram se, a i ovo vreme mi smeta, znaš, srce. – reče prva.
– Znači ni na klupicu u parku ne možemo da sednemo? – zaključi druga.
– Izgleda. – složi se prva.
– Daj nešto ja da ti pomognem – reče druga prijateljica i uze joj jednu kesu. Podiže iz kolica kesu sa teškom limenkom. Kesa puče, limenka od 3 kg ispade na asfalt, a prijateljica ne mrdnu. Osta tako da stoji. Prva je začuđeno pogleda.
– Izvini, ne mogu da je uhvatim i podignem. Juče sam skinula gips. Slomila sam ruku, pa ne mogu još da je opterećujem.
– Hahahahahahaha – počeše obe da se smeju. – e baš smo ti mi silne.
– Ima li nešto zdravo i ispravno u našim godinama? Hahaha.
– Nemoj tako. Šezdesete su najbolje godine hahahaha, samo ne mogu da se setim za šta. Hahaha.
– Ma važno da nam smeh ostao isti.
– E to vala, ne dam da ostari.
Na sreću, naiđe jedna devojka i pomože im da dignu limenku sa asfalta.
Kad završiše sa smejanjem, prijateljice se na kraju pozdraviše.
– Kad se sledeći put za nekoliko godina opet sretnemo, nemoj da me pitaš : Kako si… A neću ni ja tebe. – reče jedna
– Obećavam. To je stvarno baš glupo pitanje. – složi se druga.
