Nije smela da misli na oca, iako je on stalno bio u njenim mislima. Svako dalje udubljivanje bolno ju je gušilo. Na grob mu je odlazila retko, samo kad je moralo, zbog običaja. Za nju, njemu tamo nije bilo mesto. On za nju ni posle nekoliko godina nije bio tamo gde su mrtvi, već tamo gde je živeo i gde je sve podsećalo na njega… jedino se nije video. Ostavio je mnogo dragih uspomena, stvari za sećanje i ponos, sve ono što je sam, trudom, radoznalošću i željom za učenjem, stvorio. Koračao je uspravno i ponosno, sa osmehom, skoro detinjom blagošću i lavovskom spremnošću da, ako zatreba, svojima pruži zaštitu. Da ih štiti i voli onako kako je on želeo, a nije dobio od svog oca koga je prerano izgubio. Štitio je i sve nedužne, zbog čega je često ispaštao, ali tako je svojima ostavio uspomene za ponos. Ničeg u njegovom životu nije bilo ni za stid, ni zaborav. Pored bezgranične blagosti, na njega je podsećala i posvećenost prvo deci, pa onda unucima, a uz sve to posvećenost radu i humanom društvu kakvo je želeo za svoju i tuđu decu. Potpuna, iskrena i skoro naivna posvećenost. Takav je ostao i kad su došla neka druga vremena, neke druge vrednosti, neka druga moda. Možda su mu se zbog toga neki čudili, možda su mu se i podsmevali, ali su ga ipak poštovali. A možda je tom svojom iskrenom naivnošću i verom u dobro neke uspeo i da pokoleba i uveri da je to moguće… samo da je više takvih. Uz njega su divno išli stihovi Mike Antića: „ako ti jave umro sam, ne veruj, to ne umem”. U njegovom životu nije postojala ta ružna reč – smrt, a ni strah od nje.
Zato ni ona nije verovala da je njen otac umro.
Mladi iz njenog okruženja često su govorili:
– Izvinite, ali Vi ste mnogo naivni. Sada su druga vremena i cene se druge stvari.
Rođeni kasnije, u vremenu kad se čovek manje cenio, u vremenu sunovrata svih blagosti, čestitosti i saosećanja, drugačije su razmišljali. Druge su knjige sada u modi, drugi filmovi, druge pesme.
– Svako sad misli samo o sebi, ne vidi druge ni kad bi se sudario sa njima… i nikog više nije briga ni za koga – govorili su, a ona im je pričala lepe svevremene priče o dobroti i ljubavi među ljudima, o humanizmu i radu. Slušali su je zbunjeni i, kao da se kolebaju, pitali:
– Ali tako je bilo nekada! Danas nema dobrote!
– Da li sam ja dobra? – pitala bi.
– Jeste! – potvrdili bi.
– A ti? Jesi li ti dobar? – pitala bi dalje.
– Hm… jesam.
– Eto vidiš: dobrota još postoji. Ako je tražimo, videćemo je u mnogima. Mi uvek imamo izbor… i šta želimo da vidimo… i šta želimo da budemo – često bi ponavljala mladima čuvajući dobrotu u njima.
Njena majka, neobrazovana, ali bistra žena, često je bila tema priče u društvu. Umela je tako lepo da zabavi okruženje, da se našali na svačiji, pa i na svoj račun, pa su je mnogi voleli i rado dolazili kod nje na razgovor i razbibrigu. A i po savet i podršku. Kako se samo ponosi svojom oštroumnom majkom koja u to davno vreme zbog nedostatka para nije završila neku visoku školu, ali i ovako je, bez diplome, umela da pomogne svakome kome su savet i uteha bili potrebni… i još uvek to može. Desi se ponekad da se posvađaju, valjda kao svaka majka i ćerka, oko beznačajnih stvari, ali kad naiđe nešto ozbiljno, nešto što boli, niko ne ume tako lako da uteši kao majka, da podigne i posavetuje.
– Ti si dobra žena – rekao joj je jednog dana jedan poznanik. –Uvek si nasmejana – obrazložio je svoj zaključak baš u trenutku kad je htela da ga pita na osnovu čega je to rekao.
U svakome je pronalazila i najskrivenije vrline i divila se ljudima iz okruženja, kolegama koji su dobri organizatori, racionalni, precizni, sistematični i često se pitala šta je njena jača strana. Mnogi prijatelji su najčešće na razgovor, lepu reč i ohrabrenje dolazili baš kod nje i najčešće posle razgovora odlazili sa osmehom i zahvalnošću. Upravo zbog toga ima razloga da bude zadovoljna sobom.
Njena baba po majci bila je tiha, nežna, povučena i blaga žena. Rano je umrla od raka; a rak se, kažu, dobija od brige. Ne seća se mnogo svoje babe, ali po pričanju svoje majke zna da je baba bila izuzetno brižna osoba.
Deda je bio krupan čovek uspravnog držanja, veseljak, bistar, koga su deca najviše pamtila po pričama. Slavio je slavu, ali je voleo da priča o svecima i njihovim manama. Tako je zasmejavao decu, oslobađao ih straha, a svece i tradiciju približavao unucima.
Bilo joj je žao što te priče neko nije zapisao, pa je zato ona svoje pisala za one koje budu zanimale, za buduće unučiće. Mada… neke njene priče bile su setne, kao i ona kad je obuzme tuga. A bila je često tužna, jer tako valjda sleduje svima čiji je izbor blagost i naivnost. Prigrlila bi tugu, pustila je da iscuri kroz suze ili priče i slova, a onda nastavljala dalje. Da je neko pitao kakav joj je život, bez razmišljanja bi rekla – lep. Ni to što je mnogo puta u životu pala nije mu umanjilo lepotu, jer svaki je pad posle nekog vremena otkrivao pouke i darove.
Dede po očevoj liniji se nije sećala. Ubili su ga mladog, pred rat. Kažu da je poginuo nedužan, verovao je ljudima.
Njena baba po ocu, bila je „žena vučica”. Toliko tragedija je preživela u svom dugom životu, ali osmeh na njenom licu ništa nije nadjačalo, kao ni veru u dobro i požrtvovanost koja ju je i u najtežim trenucima činila srećnom. Po kršu i kamenu išla je bosa kilometrima do manastira da za najmlađeg, bolesnog sina donese svetu vodicu kako bi u mozgu šizofrenog nastao mir. A kada je taj mir našao jedne zore kad ga je pokosio kamion, baba je opet utehu nalazila u uređenju groba:
– Što se mom Toplici na grobu lepo rascvetalo cveće. Niko takvo nema – govorila je; čak joj se i osmeh video u uglu usana.
Slušala je babu kako utehu nalazi u onom jedinom što joj je ostalo i učila kako i „grob može da bude lep“. Život nam na čudne načine otkriva razna saznanja, pa i saznanje da mora da se prihvati ono što ne može da se promeni. Baba je bila u miru sa svime što joj je dug život doneo, jača od svega; osim od smrti. Ali smrt se valjda ne računa, računa se samo način na koji je prihvatiš kada dođe po tebe.
Njeni najbliži i najmiliji, svejedno da li koračaju njenim ulicama, da li ih isto sunce greje ili ne, stanuju u njenom srcu i u njenim mislima.
Jednog dana, te misli joj otkriše vekovnu istinu. Prepozna u sebi neverovatnu sličnost sa svim tim dragim ljudima i osmehnu se zadovoljno.
To ona… i geni njenih predaka žive i dalje… Složno.
Život je čudo i treba ga živeti. Do kraja. I dalje, sve dok iza predaka ostaju potomci…
