DRVO
– Hej, hoćeš li sa mnom? Želim nešto da ti pokažem!
– Uvek!
– Evo, gledaj!
– Drvo?
– Da, šta vidiš?
– Ništa, samo drvo… Lepo drvo!
– Da, baš lepo i mlado.
– Gledaj još!
– Opet ništa.
– Vidiš kako je mlado, a opet ga ima taman toliko da ti pruži hlad, da se odmoriš pored njega… I nadišeš čistog vazduha… Da te opusti i osveži i oraspoloži… Pa ti je lepše i lakše sve što ti kasnije donese dan.
– Pošteno!
– Zašto se smeješ?
– Ma opušteno, smeh je zdrav.
– Da, ali ja sad želim da budeš ozbiljan.
– Važi. Evo slušam.Ti izgleda mnogo voliš ovo drvo?
– Zar je čudno voleti drvo?
– Ne. Ali niko ti neće verovati.
– Ko je pomenuo druge?
– Voliš drvo, hmm.? I to tuđe!
– Zar treba da volimo samo ono što je naše: kuću, kola… i šta je to uopšte naše? Zar nemam prava da volim more, dugu, oblak, vetar, cveće…?
– Dobro, dobro, nisam hteo da te ljutim, ali zašto si me doveo ovde?
– Pokušavam nešto već dugo – uze flašu vode i poli drvo.
– Ha, ha, pokušavaš da zaliješ drvo. Pa to je bar prosto.
– Prosto? Ovo je najteži posao koji sam ikad radio.
– Sad ti mene ljutiš. Misliš da sam potpuni kreten? Najteži posao zaliti jedno drvo?
– Zar ne vidiš da je mlado?
– Da, i? Šta ako je mlado? Ne rađa li možda zlatne jabuke? Prospi tu vodu, pa idemo dalje, postaje mi dosadno…
– Tužan sam kad ljudi tako pričaju.
– Drvo k’o drvo. Šta tu treba da se priča?
– Pozvao sam te jer sam mislio da i ti voliš drveće. Znam da si dobar. Možda i bolji od mene.
– Dobro, ova jedna kanta mu ništa ne znači, sipaj još jednu.
– Hoću. Sledeće nedelje.
– A zašto ne odmah?!
– Naškodiće mu!
– Naškodiće?!
– Veruj mi. Znam. Mera je važna. I vreme.
– Šta sad radiš?
– Prskam ga otrovom. Nije dovoljna samo voda.
– Kako znaš koliko je dovoljno?
– Jača doza brže deluje, pa će mu pre biti lakše.
– Šta? Zar mu je teško? Ništa se ne vidi, baš lepo izgleda.
– Bolesno je. Znam, baš zato što se ne vidi, teška je to bolest… ima unutrašnje izjedanje. Jedu ga neki crvi… dugo ga nagrizaju.
– Otkud crvi u mladom drvetu?
– O, tu ih ima najčešće i najviše… Valjda ga nisu pazili kad je posađeno. Nisu ga redovno obilazili, zalivali…
– Ko?
– Pa oni koji je trebalo da ga neguju i brinu o njemu. Nije dovoljno samo da se posadi drvo.
– To su neki loši ljudi?
– O, ne. Nikako. Samo se nisu snašli. Uostalom, ovo drvo sasvim lepo izgleda. Niko ih nije učio. Ljudi još uvek misle da je nega drveća sasvim jednostavna i laka, da tu nema šta da se pogreši. Mislili su da je otporno, jako… Kako samo izgled ume da zavara!
– Da, drvo ne ume da govori, ne ume da kaže šta ga muči, šta mu nedostaje.
– Ume, ali ga ne razume svako.
– A ti sve znaš? Ti si kao neki stručnjak za drveće?
– O ne, nikako. Nisam se valjda tako ponašao kad si to pomislio? Niko ne može sve da zna, samo mora da uči o njima i da ih voli. Ja to pokušavam… Danas se sve manje brine o prirodi. Vidiš kako je sve zagađeno; polomljena i urezana stabala, pokidane grane, posečeni koreni. Mnogo je takvih… A opet mnoga rastu i dalje. Naviknu se na ovo vreme.
– Tako valjda treba?
– Ali ovo je nežnije od drugih. Zato mi je i priraslo za srce.
– Nećeš uspeti.
– To niko ne zna. Možda i hoću. Bar ću da pokušam.
– Ti si stvarno naivan.
– Naivnost je vrlina. Čini mi život lepim.
– A šta ako ne uspeš?
– Onda neće porasti do oblaka, sušiće mu se deo po deo. Niko mu neće dolaziti.
– Pa normalno.
– Pa o tome ti i pričam, svi će ga napustiti, jednog dana će se osušiti celo i onda će ga poseći.
– Zar nije njemu sudbina da završi tako?
– Ali kakav je to život? Zar suština života nije da nečemu služiš?
– Pa dobro, biće i tad neke koristi od njega. Možda će ga spaliti i tako zagrejati dom nekom sirotanu.
– Sirotanu?
– Da. Nesrećni za nesrećne. Uostalom, zar postoji sreća?
– To uvek pitaju oni koji se sreće boje. Umesto da je traže, oni se kriju od nje i tako provedu svoj život… ali došli smo ovde zbog ovog drveta. Ja bih voleo da se njegov život ne završi sada, već posle mnogo godina, posle mnogo ljudi koje će gledati pod svojom krošnjom, posle mnogo poljubaca zaljubljenih koje će osetiti i tajni koje će čuti… posle mnogo godina u kojima će se rascvetati i plodova kojima će se ponositi, posle mnogo sreće koju će doživeti zbog dobra učinjenih drugima. A onda će, kad prođu sve njegove godine i kad ga poseku, od njega napraviti nešto lepo: komad nameštaja ili neku skulpturu…
– E, a možda će ga i tad spaliti?
– Možda, ali ta vatra biće mnogo veća i mnogo toplija nego ova koju bi sad dalo.
– Imam ideju!
– Stvarno?
– Da. Mogli bismo da posadimo još jedno drvo, da ne bude samo!?
– Odlično, bravo!
– Ha, ha. Znao sam da ćeš se oduševiti, zato sam to i predložio.
– Opet se šališ?
– Ne, sad je i meni žao drveta.
– Znači, shvatio si?
– Ne baš.
– E, drvo jedno!
