Dan još nije prošao – Carpe diem
Posle dužeg kišnog perioda, tog dana se na nebu pojavilo sunce. Konačno jedan baš lep prolećni dan. Onaj što te tera da potražiš radost u njemu, što te tera da nađeš lepotu koju će prolaznost jednom da ti uskrati. Ali ta lepota kao da mami negde iz visina, negde s neba… pa je ne vide svi…. ne vide je oni što povijaju glave ispred sebe i gledaju dole.
Moja majka je kao i obično žurila u baštu, žaleći se što ju je vreme omelo u poljoprivrednim radovima, što zbog kiše nije mogla da posadi sve, što je ono što je posadilo pola strulelo, a drugu polovimu napale štetočine, pa sad mora i da prska i sadi…( a sve je trebalo da bude samo rekreacija – mislim u sebi, ali se uzdržavam da kažem, jer bi je to još više iznerviralo). Pomislih da kažem nešto sestri, ali me ona preduhitri: žali se na probleme na poslu. Već mesec dana niko u njenoj firmi nije „znao gde mu je glava“ zbog najavljene inspekcije. „A inspekcija, zna se uvek traži nešto što ne treba, pa to zato niko i nema, a najčešće nađe ono što nema, pa je onda apsurdno bilo šta menjati i raditi“.
Vidim ja da moje vedro nebo i sunce počinju da zaklanjaju oblaci. Za sad ih je samo dva.
Uživanje u lepom danu, nastavljam dalje. Na pijaci, u prolazu uhvatih razgovor namrštene prodavačice i jedne mušterije o tome kako je sve više živčanih kupaca (iako je na pijaci uopšteno gledajući sve manje kupaca– zbog maksi marketa). Bežeći od trećeg oblaka, zaobiđoh u širokom luku tu prodavačicu, ne želeći da čujem sledeći komentar.
Kasnije na poslu naiđoh na moju dragu koleginicu, ali i ona je danas iznervirana zbog obimnog školskog programa za decu, ljutu na učiteljicu koja poštuje taj program i još i sama zadaje „deci“ nove zadatke po principu„napravi sam“ kao da ne zna da sve to rade roditelji; pored svih obaveza, samo joj još treba da pravi labuda i cveće od kartona. Drugi kolega se kao i svakog dana svađa sa vestima iz novina, a opet ih uporno čita i komentariše. Videh ja da od mog lepog dana osta sasvim malo vedrine.
Može li čovek da uživa u danu ako mu je okruženje ljuto, iznervirano, besno, razočarano?
U tom trenutku stiže mi poruka:
„Danas sam gledala operaciju mozga. Koji genije doktor Nikolić! Kako je samo smireno i opušteno operisao. Koliki tumor, a on operiše kao da je to nešto najlakše i najprostije. I baš je bio ljubazan, sve nam je objasnio, a onda i rođacima tog pacijenta. Kako su tek oni bili srećni“. – završavam sa čitanjem poruke od ćerke, a onda oduševljeno i glasno vičem:
„ Bravo za uspelu operaciju. Bravo za neurohirurga, doktora Nikolića, za njegovu stručnost, opuštenost i ljubaznost.“
U istom trenu samoprozva se, tj oglasi se moj kolega:
„Pa normalno, zašto bi se sekirao?. Njemu je lako, nije njegov mozak u pitanju. Uostalom on mora da bude smiren, takav mu je posao“ – završi majstor za otkrivanje zavera, umanjenje tuđih uspeha i insistiranje na lošim stranama života.
Ali ovoga puta ja ga ne čuh. Ovo poruka mi nije uzalud stigla. Naučila me važnoj lekciji. Moj lep dan još nije prošao. Imam sasvim dovoljno vremena da ga pametno iskoristim.
A vi?
