Ponedeljak ujutru oko 7 sati.
Na posao stiže žena šezdesetih godina.
– Dobro jutro – na ulazu u firmu s osmehom je pozdravi portir.
– Kakvo „dobro jutro“. Zbog ove moje nesanice budna sam od 4.
Za njom ide devojka od dvadesetak godina:
– Dobro jutro – portir je ljubazno pozdravi.
– Kome dobro? Meni sigurno nije? Sinoć sam bila na jednom rođendanu, legla sam u 3 jutros. Ne vidim
ni belu mačku.
Stiže i žena 30-ih godina. Portir joj se s osmehom obrati:
– Dobro jutro.
– Ti to mene zezaš? Možda je tebi „dobro“, meni sigurno nije. Vidi koliki su mi podočnjaci; dete mi
celu noć plakalo i budilo me.
Za njom uđe žena četrdesetih godina. Portir je pažljivo pogleda, pa posle kraćeg razmišljanja i njoj reče:
– Dobro jutro.
– Kakvo crno „dobro jutro“ u ponedeljak? Zaspala sam tek pred zoru. Čekala sam da mi deca dođu iz
grada.
Kad naiđe direktor, portir, koji celu noć nije spavao, u znak pozdrava, samo klimnu klavom.
– Umeš li ti da govoriš? Ništa ne radiš; i „dobro jutro“ ti teško da kažeš – ljutito mu odbrusi direktor.
„Šta li je sad ovom? Otkad oženio mladu ženu, viče svako jutro.“ – pomisli portir i savi se da „kao“ nešto
podigne, ne bi li izbegao susret sa sledećim radnikom.
Od tad portiri nikog ne pozdravljaju, radije spavaju.
