Drvo uvak dostojanstveno čeka zimu i sneg i mrazeve. Čeka, stoji i trpi.
A čovek?
Čoveka uvek iznenadi bol, tuga, razočarenje, strah…
Misli da zna da i takve stvari moraju da mu se dese, kao zime; kao mraz, vetar, oluja, sneg. Misli da zna, a stvarno ne zna, pa u zabludi živi . Nada se da će ga loše zaobići, da će ga bol poštedeti, da gubitak za njega ne postoji. Zato nikad nije spreman, zato se uvek iznenadi i zato ga to zaboli svaki put iznova i jače.
I nikad se na to ne navikne.
Ponekad je dostojanstven i veliki, češće ponizan i sramno mali.
Ne zna čovek da je drvetu sličan.
I kao što drvo posle mraza, ostane bez po koje grane, tako i čovek ostane bez dela tela i duše. Samo što drvo nebo, a čovek zemlji želi. Kad drvo nešto slomi, zadnjim sokovimao ka nebu se upire i pruža, a čovek savije pleća i glavu pa u zemlju gleda i zemlji teži.
