S osmehom je stavljao poslednje stvari u putnu torbu, spremajući se u zavičaj po ko zna koji put u ovih desetak godina. Povratak mu je bio mnogo draži i lakši nego odlazak; zato je voleo da svoje najmilije obraduje poklonima. Uz uobičajene poklone obavezna je bila i čokolada. Znao je da njegova devojčica puno voli čokoladu. Znao je i koju najviše voli.
Na vrh, preko svih stvari, pažljivo kao neku dragocenost stavi čokoladu, a onda zašnira torbu. Pred njim je bio dug put, ali on je navikao da ga krati mislima o susretu sa ćerkom. I dok su spolja prolazili sati, u njegovom srcu bio je zaustavljen samo taj jedan trenutak. Zamišljao je susret i svu sreću tog trenutka, ponavljao ga i vraćao nebrojeno puta i tako varao vreme, a daljinu činio podnošljivom.
I zaista, sve bi kako je zamišljao: devojčica se oduševi kad vide oca, snažno ga zagrli i poljubi, a onda još jednom… i još jednom, za svako parčence čokolade. To je bila njihova igra dočeka, koju su smislili da bi ih rastanak manje boleo.
Onda devojčica nežno stavi čokoladu u svoju torbu, čekajući pravi trenutak da je otvori. Svaki put kad je pomislila da otvori čokoladu, činilo joj se da trenutak nije dovoljno poseban, pa je odlagala. Odlagala je nekoliko dana, a onda se setila jedne bake iz komšiluka. Ona joj je bila kao prava drugarica, i više od toga… i da se našali, i uteši, i da je mudro posavetuje. Baka je živela sama jer su joj deca bila daleko, pa devojčica otrča do nje i reče joj:
– Uvek ste dobri prema meni i ja želim da Vam se zahvalim. Nemam ništa drugo, samo ovu čokoladu. Ali to nije obična čokolada; ja je najviše volim, a od srca Vam je dajem.
– O, drago dete, kako si dobra! Eto, baš si mi popravila dan, a nije mi bio baš dobar… Upravo sam krenula lekaru.
– Rado bih pošla s Vama, ali moram u školu – odgovori devojčica zabrinuto.
– Ništa ne brini. Već si dosta učinila za mene. Eto, vidiš da mi se osmeh vratio. Biću ja dobro, a ti idi i uči. Škola je važna za život.
Zbog vrućine koja je tog dana bila zaista velika, baka jedva stiže do lekara i opet oseti malaksalost. Preznojavala se i gledala po prepunoj čekaonici. Svi su bili zadubljeni u svoje misli i preokupirani svojim problemima, pa shvati da je suvišno da bilo šta koga zamoli. Nije joj ništa drugo preostalo nego da briše znoj koji se slivao sa njenog lica i, naslonjena na zid čekaonice, čeka svoj red.
– Dođite ovamo! – začula je baka iza sebe. Jedna mlada žena je pridržavala, dok je vodila do mesta koje joj je napravila. Pomogla joj je da sedne, a onda je žena izvadila flašicu sa vodom iz svoje tašne, nežno je prešla pokvašenom rukom preko bakinog lica, a onda joj dala malo vode, da se osveži.
– Puno ti hvala, draga – zahvali joj se baka.
– Ništa ne brinite. Pitala sam da Vas prime preko reda.
– O, kako si ti… – tražila je reči zahvalnosti baka.
– Ali to je samo malo vode. Znate, i moja majka živi daleko, možda je i ona sad žedna – odgovorila je mlada žena, a senka sete prešla je preko njenog lepog lica. Baka lagano ustade i krenu u ordinaciju, a onda se seti. Zastade, uze tašnu i izvadi čokoladu:
– Uzmi ovo, želim da ti se zahvalim.
– Ali ne treba. Ja sam to onako… – sad je i mlada žena bila zbunjena.
– Znam, ali i ovo je SAMO čokolada – reče baka, a u sebi se seti radosti koju joj je donela ta čokolada. To nije bila „samo” čokolada kao što, znala je, ni ono nije bilo „samo malo vode”.
Mlada žena nije imala kud nego da uzme čokoladu, jer bi odbijanjem povredila baku.
Kad je kasnije stigla kući, u zagrljaj joj utrča sin. Čvrsto se zagrliše, najviše i najjače na svetu:
– Jesi li bio dobar danas?
– Da, kao i svakog dana – odgovori dečak.
– E, zato ću ti dati čokoladu… ali samo da znaš, to nije obična čokolada – šalila se majka, ne sluteći koliko je bila u pravu. – Ova čokolada širi ljubav, zato moraš da sačekaš pravi trenutak da je pojedeš.
– Hoću, mama. Da li je pravi trenutak večeras, kad budemo zajedno šetali? – ozbiljno je pitao dečak.
– Videćemo.
U njihovom gradu postojao je Dom za nezbrinutu decu.
Majka je često u šetnju vodila svog dečaka baš do tog Doma. Tražila je priliku da mu nešto kaže. Dečak nije primećivao da je majčin stisak ruke uvek postajao jači kako su se približavali toj zgradi. Bio je zanesen slušanjem priča koje je majka pričala. Ona je znala mnogo lepo da priča, i uvek je nalazila neke nove, lepe priče i dečak se pitao da li su to priče koje majka izmišlja ili su takve stvari ipak moguće u životu. Onda bi zastali i gledali dečake kako u dvorištu igraju loptu.
– Mama, ja sam baš srećan što imam tebe, imam tatu, porodicu, a ova deca nemaju nikog. To mora da je mnogo strašno. Tako bih voleo da mogu nekako da im bar malo, ma samo malo pomognem.
– Da, to može, ali ne mora da bude jako strašno. Nečija sreća može biti beskrajno zahvalna nečijoj nesreći… a tad više nema nesreće – govorila mu je, nikad ne zaboravljajući dan kada ga je u ovoj zgradi izabrala… uskoro će morati da mu kaže istinu. Samo se molila da i posle tog dana bude isto ovako srećan.
Dečaci na igralištu Doma su na trenutak napravili pauzu, a dečak i njegova majka su se pogledali: majka je klimnula glavom, a dečak je skinuo ranac s leđa i izvadio čokoladu. Svakodnevne šetnje pored Doma učinile su da je dečak poznavao većinu tih dečaka. Otrčao je do njih i pružio im čokoladu.
Mrak je sakrio majčine oči u kojima su se mešala osećanja sreće, ponosa, sudbinske povezanosti. Kroz suze beskrajne ljubavi gledala je kako se oko njenog sina okupljaju dečaci i dele čokoladu – bio je to pravi trenutak.
