Volim ovaj internet. Ima svega što ti treba. Evo na primer – recepti. Sve lepo objašnjeno, ima i
slika, a od nedavno primetih da ima i vreme pripreme. Nisam ranije obraćala pažnju na to. Ali sad, mi
to treba. Ne znam zašto, ali treba mi. Ne kaže se uzalud „Vreme je novac“, mada ja novca nemam, a
vremena imam koliko hoću. Tek je pre podne.
– Izaberem „brzi kolač“. Vreme pripreme samo 45 min. Taj mi treba, jer za sve ove koje sam do
sad pravila trebalo mi je bar pola dana.
– Sastojci: imam … skoro sve. Fali mi samo neslani sir… Dobro skoknuću do prodavnice.
– Štaaaa? Nemaju neslani sir…… ma dobro, važno da prodavnica radi. I to je bolje nego da
prodavnica ne radi zbog popisa ili inspekcije. Uzeću ovaj koji imaju.
– Ne. Ovoga puta ne. Uvek improvizujem, pa mi posle krivo kad mi kolač ne uspe. Ovaj ću da pravim
tačno po receptu. Onda, pravac supermarket.
– Opet radi jedna kasa. Ispred mene tri kupca sa prepunim korpama.
– Imate super karticu – pita kasirka. Imam- odgovara srećni kupac dok se dalje dogovaraju o
mogućim pogodnostima. Hoćete markicu? Hoću. Koliko mi još markica treba za ovu šerpu? / Kad
stigoše da gledaju šerpe iz prospekta, prestadoh da ih slušam i počeh da se prisećam brze antistres
tehnike. Drugom kupcu aparat neće da očita karticu. Dobro je, iz 5/og pokušaja sve je u redu. Treći
je penzioner, koji pokazuje penzioni ček zbog prava na popust. A onda vadi drugi ;ek, ali pošto lepo ne
vidi, i ruke mu drhte, daje da mu popuni ljubazna kasirka. I tu sam imala sreće; nisu se mnogo
dogovarali, kako sam očekivala.
– Sad sam ja na redu.
– Hoćete da propustite majku sa detetom – pita me kasirka.
– Naravno. – odgovaram ja i prosto se stidim što je nisam videla kad mi je došla iza leđa. A iskreno
još mi neprijatnije što samo sa neslanim sirom u korpi čekam red između ljudi koji obavljaju nedeljnu
kupovinu. Ubacih i jednu čokoladicu sa police pored. Tak da se ne brukam.
– Dobro, je; prošlo je samo sat vremena. Sva sreća što živim u malom gradu pa su prodavnice blizu.
– Brzo vadim posude sa polica i namirnice iz frižidera.
– Ne moram više u kompjuter, tj recept da gledam. Znam ga napamet. Sve je to slično. Imam i ja
neko iskustvo. Merim svaku namirnicu i sipam u po jednu činiju. Baš kao što rade na televiziji. Kako su
pametni, tako je sve očas posla, a ne kao što sam ja radila i sipala sastojke iz kutije ili kese.
– Nema veze što je prošlo planirano vreme, važno da sve dobro ide. Još samo da zagrejem rernu.
Prođe još 10min. Pa još pola sata da se peče na jakoj temperaturi i 20 min na slaboj. Taman da
napravim fil. Skoro da je savršeno ispao; nije baš kremast kao na slici, ali to je valjda zato što prvi
put pravim. Lako je njima da slikaju za internet, mogu da izaberu kad im najbolje uspe. Samo ne
sme fil na toplu koru. A sporo se hladi. Leto, a u frižider ne sme. Posle sat vremena hlađenja konačno
mogu da isfilujem kolač. Izgleda da vreme nabavke, zagrevanja, hlađenja nisu računali. A ni vreme
za pranje svih ovih prljavih činija i tepsija. Dobro, mogla sam to dok se hladila kora, ali imam valjda i
ja dušu da odmorim i samo malo zavirim u rijaliti. Tek da budem u toku.
– Gde je ručak? – upita me muž kad u 3 dođe s posla..
– Ručak!!!!! Koji ručak??? A da, ručak. Ja totalno zaboravila. Ali, zato imamo novi kolač. Pravila sam
brzi kolač.
– BRZI kolač si pravila celo pre podne!!!? Imaš li bar nešto za jelo, osim brzog kolača?
– Imam. Mislim, nemam, ali mogu da ispržim jaja.
– Dobro da bar to nisi zaboravila. A šta ti je ovo? – između hrpe prljavih činija, muž podiže jednu
kesu.
– Ups!!!! Neslani sir. – iznenadim se ja, ali brzo se setim – On odlično ide uz pržena jaja, pa još
kad napravimo salaticu. Savršen brzi ručak.
