Sredina staze kojom je Milica povremeno prolazila bila je nasuta šljunkom, a uz ivice staze, uz ograde dve kuće rastao je korov. Staza je bila nedaleko od centra grada; spajala je glavnu sa sporednom ulicom i razdvajala dvorišta dve kuće – jedne velike, moderne i jedne stare oronule.
Zid oronule zgrade zaklanjao je pogled na taj korov, ali je zato ulaz veće zgrade bio okrenut ka njemu…Ipak, izgleda da taj korov nikom nije smetao …. izuzev njoj.
– Bože, zašto baš ja moram sve da primetim? – pomisli Milica, ljuta na sebe.
A naročito joj je zasmetalo kad je na jednom delu staze širine metar i dužine dva metra, ugledala ambroziju…
Što je češće tuda prolazila, ambrozija je bila sve bujnija i jača. Bio je kraj avgusta i bližio se dan kada će procvetati.
Milicu je taj korov nedaleko od centra grada, sve više mučio.
Čistači ulica, neće pokositi taj korov, bila je sigurna, kao što je bila sigurna da to neće uraditi ni jedan od vlasnika kuća pored kojih je staza prolazila…
***
Jednog jutra šetala je van grada, livadama i neobrađenim njivama. Ispred jedne usamljene, ukusno uređene kuće, starija žena je sa spoljne strane ograde čupala travu. Svuda oko nje bila je priroda i zelenilo, ali ona nije htela da ispred njenog dvorišta raste korov.
– Što ti je švajcarska kultura – obrati se Milici čovek koji u tom trenutku prođe pored nje. Dobro je poznavao tu stariju, vrednu ženu, koja je iz Švajcarske, došla da penziju provede u rodnom kraju.
Milica ne reče ništa, samo ćutke nastavi šetnju, ali kad kasnije na povratku kući prođe onom uskom stazom, shvati da neće više da dozvoli da je ambrozija muči. Neće više razmišljati o njoj, ni o ljudima koji neće da je počupaju.
Počupaće je sama.
Savi se i poče da čupa . Od kiše, zemlja je bila meka, pa je to bio lak posao. Uskoro je površina koju je zauzimala ambrozija, bila čista. Onda uze naramak počupame ambrozije i odnese ga u kantu. Bilo je vreme popodnevnog odmora i nikog nije bilo na ulici.
– Dobro je, niko me nije video. Кo zna šta bi pomislili? – reče u sebi. Ipak najzadovoljnija je bila što je znala da sada ni jedno dete koje bude tuda prolazilo, neće dobiti alergiju zbog ambrozije.
***
Nekoliko dana kasnije razgovarala je sa ćerkom:
– Radila sam test na alergiju. – reče joj ćerka.
– Otkud tebi alergija? Nikad je ranije nisi imala.
– Ne znam odakle, ali bar znam na šta sam alergična.
– Na šta?
– Na grinje, polen, a najviše na … ambroziju.
