Nisam ja mnogo drugačija i bolja od drugih, samo se trudim da budem dobra. Znate šta, volim i ja da ogovaram, da nalazim drugima mane. Kažu da nije to tako strašno ponekad, kad nije zlonamerno. Bude mi malo slatko, malo ubijem vreme, osetim se bliža sa onima sa kojima tračarim, ali posle me nešto grize. Zato to sve manje radim. Nekako mi lepše kad o drugima pričam lepo. Uostalom, zar svi mi nismo božiji stvorovi? Svako ima lepu stranu, samo treba umeti videti je.
Evo već neko vreme zapisujem šta mi drugi dobro i lepo urade. Pravim album dobrih dela.
Stvarno zapisujem. Nisu to ni male, ni velike stvari; to su životne svakodnevne, ljudske stvari. Evo na primer, zapisujem šta su mi sve dobro kolege uradile; samo sad imam problem: ima toliko dobrih stvari, da ne mogu da stignem sve da zapišem: treba zabeležiti kad mi kolega ostavi ručak, kad me poveze da ne pokisnem, pomogne da završim popis, odveze kući kad se razbolim, zasmeje me, zatraži moje mišljenje, seti me se pa pošalje poruku ohrabrenja, uradi nešto umesto mene kad sam umorna, zna šta volim, razume šta kažem i kad ne kažem dobro, jer vidi moje misli, kad me prihvati sa svim mojim vrlinama i manama.
I kažem im ja da to radim. I kažem da mi znači, da mi prija to što urade. A vidim i njima lepo. I njima prija. I listam tako taj album, da ne zaboravim slučajno nešto, da se ne ogrešim prema onom ko mi doneo čašu vode kad sam bila žedna, podelio sa mnom jabuku…
Od kad sam to počela da radim, sve je postalo još lepše, sve se promenilo na još bolje. Oni nastavljaju da rade dobre stvari, pa onda ja njima uzvraćam. Tako počinjemo da se takmičimo u činjenju dobrih stvari. Pređe nam u naviku.
Tako širimo dobrotu i lepotu. I nije teško uopšte. I svima lepo. A znate sa kolegama smo više nego sa nekim članovima porodice. Kolege su nam važne i dođu kao rod rođeni. Kad se kolege slažu, kad se šale onda su svi na dobitku; i posao se bolje radi, i na posao se ide rado.
I misliš da je svet dobro mesto, puno dobrih ljudi. A svet i jeste onakav kakvim ga mi vidimo.
