Košarkaški trener Hunor Harkai radio je sa seniorskim timovima i sa ekipama iz mladjih kategorija na klupskom i na reprezentativnom nivou širom Evrope i jednog dela sveta što je i opisao u svojoj knjizi Košarkaška misija Hunor Harkaija.
Ko je Vas video na utakmicama i treninzima možda rekao bih da dišite zajedno svaku sekundu sa Vašim igračima. Da li sa time se slažete i kako biste sebe opisali?
Zahvaljujući mom pravom mentoru od prvog dana kao trener shvatio sam koliko je bitno sve unapred isplanirati, pošto čak igrači u mlađim kategorijama mogu da postave takva pitanja, da ako ne znaš odgovor, neće te pratiti posle fanatično jer nemaju 100 posto poverenje prema u tebe. To je veoma bitno da igrač veruje u svog trenera i da taj put vodi njega do razvoja, uspeha i ciljeva. Smatram da trener mora biti veoma intelegentan, snalažljiv, da pazi na svaki detalj, i da trudi se da isplanira sve unapred a da bude veliki borac. Sa entuzijazmom sam počeo igrati košarku i trenirati svoje igrače i tako ću i nastaviti do kraja karijere.
Knjigom ste zaokružili jedan stupanj u karijeri, šta biste reklih o 15 godina rada kao košarkaški trener?
Svaki dan uživam da radim kao košarkaški trener, jer to najviše volim. U sportu čovek mora imati entuzijazma ako želi da opstane u sportu i bavi se profesionalno. Uvek sam sebi postavljao realne ciljeve, i čim sam ostvario tražio sam novi. Za sada sam više postigao nego što sam planirao i dalje svai dan kada razmišljam kako mogu još više da se usavršavam i napredjem. Dosta brzo mi je prošao 15 godina rada kao trener, a pored pozicije glavnog trenere naučio sam da obavljam i druge funkcije, kao tehnički direktor, sportski direktor, sporski menadžer i na početku karijere sam radio kao pomoćni trener. Godinama sam imao pravog mentora u Srbiji i zahvaljujući tome bio sam spreman da se snalazim u novim sredinama. To nije nimalo lak zadatak, jer čovek mora da se promeni, ako je mentalitet drugačiji i uslovi su drugačiji i treba se naviknuti na različite sistema takmičenja od čega zavisi spremanje godišnjeg plana i planiranje forme. Za ovih 15 godina osvojio sam dosta naslova sa seniorskim timovima i u mlađim kategorijama, ali ono što najviše cenim to je da sam u tri kluba postigao najveći uspeh u istoriji kluba i da će moje ime ostati i kasnije među navijačima kluba. O ovome najbolje govori da sam prošle sezone postao i najbolji trener regiona Jas-Nađkun-Solnok u Mađarskoj, priznanje koje mi je veoma drago, jer znam koliko sam uložio rada u prethodnoj sezoni.
Radili ste u Severnoj, Zapadnoj, Srednjoj i Južnoj Evropi, samo još niste radili u Istočnoj Evropi. Radili ste sa igračima iz više kontinenta, ko je bio najvišlji igrač koga ste trenirali?
U Istočnoj Evropi sam radio u dosta kampova ali mislim da ću raditi tamo kasnije kao glavni trener. Najviši igrač sa kojim sam ikada radio je bio Samjuel Deguara na Malti sa njegovih 229cm. Par meseci pre nego što sam stigao na Maltu, čuo sam da je bio na probi u Partizanu.
Koliko je bitno da trener bude motivator?
Motivisati igrače treba i tokom treninga, i sa planiranim vežbama, jer igrači moraju verovati da su sposobni da pobede i bolje timove. Često pričam sa svojim igračima nasamo, i sa svakim drugačije, jer kada je utakmica mora biti odlična atmosfera i da svako ulaži maksimum i ispoštuje unapred definisane vrste odbrane i napada.
Šta mislite o SP u Kini 2019?
Sjajne partije možemo gledati, samo moram istaći da definitivno posle ovog takmičenja treba da stigne dogovor FIBE i Evrolige jer ne sude najbolje sudije na Svetskom Prvenstvu i to se vidi na više utakmica. Mogli smo da vidimo dosta grešaka i u odlučujućim momentima, a interes košarke je da se to promeni. Košarka je definitivno postala kao fudbal, što dokazuje i ovo prvenstvo da svako svakoga može pobediti. Lepo iznenađenje u prvoj grupnoj fazi je bio Brazil, ali ipak najveće iznenađenje su Poljska i Češka koje ostvarile plasman u prvih osam ekipa. Moram da istaknem da je Argentina igrala najsrčanije i to ih je dovelo do finala, i ta ekipa je najviše ličila na našu reprezentaciju u zadnje 4 godine kada smo osvojili 3 srebrne medalje na velikim takmičenjima. Više sam očekivao od Litvanije i Grčke, a Španija je zasluženo postala svetski prvak.
Šta mislite o našoj reprezentaciji na SP do sada?
Mislim da smo pružili sjajne partije na početku, i pošto osim Italije nismo imali teškog protivnika možda zbog toga smo malo opušteno smo ušli u duel sa Španijom. I na toj utakmici se trebalo boriti kao da je eliminaciona faza jer bismo da smo ostvarili pobedu, došli do lakše grane. Moram naglasiti da je trebalo da se naš tim više angažuje u odbrani, i da osim toga igrači donesu nesebične odluke u napadu, jer neki igrači kao da su imali više kredita. Mislim da nije krivica na selektoru, da nije postojala disciplina i atmosfera koja je nekada karakterisala našu reprezentaciju. Krivica je i na medijima, koji su storili atmosferu da smo glavni favoriti za zlato, i čak da smo imali sreću i na žrebu. U psihološkom smislu, na našim velikim profesionalcima je bio veliki teret, a nekad je lakše napraviti veliki veliki rezultat kada nismo među najvećim favoritima, tada iz igrača izađe čuveni „srpski inat“ da su svi protiv nas i borimo se za naš narod svim srcem. Ali moram da istaknem Bogdana Bogdanovića, koji je igrao srcem i u odbrani i u napadu, često je podigao naš tim, i zahvaljujući njegovom zalaganju i zaslužuje što je ušao u najbolju petorku svetskog prvenstva, i pored toga postao najbolji strelac takmičenja.
Kada ste radili u dalekoj Indiji pomešali su Vas sa Aleksandrom Đorđevićem, kako je to desilo?
Tamo sam radio kao tehnički direktor ABN Akademije u Bangaloru i pozvali su me u Hajderabadu da budem glavni trener košarkaškg kampa Nekst Level. Napravili su TV reklamu, uzeli su neke moje slike sa fejsbuk profila a poštopostavljam često informacije sa slikama o muškoj srpskoj košarkaškoj reprezentaciji, onda su mislili da sam ja na slici sa reprezentacijom, pošto malo ličimo, najviše zbog frizure naravno. Dosta mojih prijatelja su mi rekli da bih mogao da budem dubler Đorđeviću kako izgledam i kako vodim i svoje timove.
Šta savetujete mladim igračima i dečacima koji su tek počeli da se bave sa košarkom?
Savetujem da budu strpljivi, uporni, željni da uvek nauče nesto novo iz košarke i ako misle na početku da to je teško. Da uvek slušaju svog trenera i da rade na sebi pored timskog treninga jer individualan rad je neprocenjiv za usavršavanje mladog igrača.
Šta smatrate do sada najvećim profesionalnim izazovom?
Bio sam glavni trener, tehnički direktor prvo ligaškim ekipama, radio sam sa reprezetacijama mlađih kategorija, mislim ipak da je za mene najveći profesionalni izazov bio da budem uspešan i u drugim zemljama, a nekada sam uspeo i u atipičnim zemljama da ostavim dobar trag iako je bilo dosta teže raditi sa igračima nego što je bilo u Srbiji.
