Kultura se odnosi na celokupno društveno nasleđe neke grupe ljudi, to jest na naučene obrasce mišljenja, osećanja i delovanja neke grupe, zajednice ili društva, kao i na izraze tih obrazaca u materijalnim objektima. Reč kultura dolazi iz reci colere, što je značilo: nastanjivati, uzgajati, štititi, poštovati.
Parafrazirano mišljenje Malroa (André Malraux), na najjednostavniji i zato vrlo razumljiv način o kulturi kaže kako inteligencija, ma kako značili najviši obik te vrste baš kod čoveka, nisu ti po kojima konačno razlikujemo kvalitet zvani čovek od ostalog kvaliteta. On kaže da je KULTURA ta kojom se čovek definitivno odvojio i nastao. Kultura je nastanak i narastanje sveg bogatstva oko, i sa čovkekom, a najvažnije, samog čoveka. Kultura je proces. Ona je celovita evolucija od neobrađenog kamena, drveta ili kosti kojima rani čovek pogađa one koji su od njega brži, od vatre, od prve iznuđene normekojom iskoračuje iz odnosa promiskuiteta, od totema i animizama, od paleolitske umetnosti u Altamiri, primitivnog čoveka, od oblutka i oblice, ka točku, ka uređenijim društvenim, pa državnim i političkim odnosima, ka monoteističkim religijama, ka umetnosti 21. veka, ka sofisticiranim znanjima i napravama koje prepoznajemo u automobilima, avionima, raketama, kompjuterima, nuklearnim postrojenjima, nano tehnologijama, genetskom inženjeringu i informativnim tehnologijama, nas najnovijih ljudi, njene najmlađe.
Mnogi ljudi danas koriste shvatanje „kulture“ koje se razvilo u Evropi tokom 18. i ranog 19. veka. To shvatanje kulture odražavalo je nejednakost unutar evropskih društava i među evropskim silama i njihovim kolonijama širom sveta. Ono izjednačuje „kulturu“ s „civilizacijom“ i suprotstavlja oboje „prirodi“. Prema tom mišljenju neke su zemlje civilizovanije od drugih kao što su i neki ljudi kulturniji od drugih. Stoga su neki kulturni teoretičari zapravo pokušali izbaciti popularnu ili masovnu kulturu iz definicije kulture.
Kultura se u praksi odnosi na elitna dobra i aktivnosti kao što su visoka moda ili muzejska umetnost i klasična muzika, te reč kulturan označava ljude koji znaju o tim aktivnostima i sudeluju u njima. Na primer, neko ko koristi ‘kulturu’ u smislu ‘kultivacije’ može uveravati da je klasična muzika najotmenija od muzike radne klase kao što su pank, turbo folk ili domorodačka muzička tradicija Aboridžina.
Ljudi koji koriste „kulturu“ na taj način paze da je ne koriste u množini. Oni veruju da ne postoje posebne kulture, svaka sa svojim vlastitim vrednostima i logikom, nego radije koriste samo jedan standard rafinacije kojim se sve grupe mogu objasniti. Stoga su oni ljudi koji imaju različite običaje shvaćeni kao „nekulturni“ zbog „njihove različite kulture“. Ljudi s nedostatkom „kulture“ često se čine „prirodnijima“, pa posmatrači često kritikuju elemente visoke kulture zbog potiskivanja “ljudske prirode“.
Neke socijalne kritike od 18. veka pa nadalje prihvataju taj kontrast između kulturnih i nekulturnih, ali naglašavaju da su rafiniranost i razrađenost kvarenje, a neprirodni razvoj onaj koji zakriva i izobličuje ljudsku suštinsku prirodu. Na račun toga, narodna muzika ljudi iz radne klase je iskreno izražavanje prirodnog načina života, dok je klasična muzika površna i dekadentna. Jednako, ljudi koji nisu sa Zapada često se vide kao ‘plemeniti divljaci’ koji žive autentičnim neokaljanim životima koji još uvek nisu složeni i iskvareni visoko raslojenim kapitalističkim sistemom Zapada.
Danas mnogi društveni naučnici odbacuju monadno shvatanje kulture te suprotnost kulture i prirode. Oni priznaju da su neelitne kulture jednako kulturne kao elitne (i da su ljudi koji nisu sa Zapada jednako civilizovani) – oni su samo kulturni na različit način. Zato, socijalni posmatrači kontrastiraju „visoku“ kulturu elite s “popularnom“kulturom, koja označuje dobra i aktivnosti namenjenih za proizvodnju i potrošnju neelitnih ljudi ili masa. Obe se kulture, visoka i niska, mogu videti i kao potkulture.
