Изузетно посећена изложба од публике и колега на отварању изложбе „Светлост кућног прага” сликара Драгана Јеротијевића Јеротија у холу Книћанског Дома културе у организацији библиотеке Живадин Стевановић истога Дома. Гружани су га упознали као учесника ликовне колоније „Гружанска јесен” на којој је неколико пута учествовао. Кратке посете оставиле су неизбрисав траг, заљубио се о Борачки крш и Гружанско језеро. Одлучује да свој атеље пресели у Борач. Тридесета изложба уметника је надградња изложбе коју је започео сликајући успомене са родног прага и коју понавља трећи пут инспирисан својим новим окружењем куће и атељеа испод Драгуља Шумадије некадашњег града Борча..
Пред нама је ликовна оствареност Драгана Јеротијевића и запитаност: куда идемо и шта остављамо иза нас, колика је наша снага отргнућа од заборава’? Али „ниједна ствар није само оно што јесте, и ниједно стање духа није само оно што у једном тренутку изгледа да јесте”. Да би се ове ствари тако разумеле и ликовно поставиле, потребна је велика енергија која није формално спољашња, она долази за нас из душе уметника. 
Ова ликовна опсервација има за циљ да нас окрене нама самима, оним што примамао и оном што остављамо иза нас. Изложба која је овде пред нама, на неки начин филмски, документарно, али уз висок уметнички израз, отвара тему српског села, све веће безљудности и изменљиве крајњости супротног смисла.
Симболи Јеротијевог сликарства су детаљи задивљених слика које нам доноси мајсторском израдом, веродостојно. У њима је исцрпљена реалност до динамике опоменљивог. Усклађивање са законитостима природе које сликар имитира. Он истражује на прелазећи границу поштовања природе као првотног ствараоца. Оно што је човек створио и напустио, пре свега куће, сликарским умећем добија замишљене очи са стакленим зеницима које нема ко да обрише. Боје су реалистички загоненетне, ја их посматрам као текст као писмо нама. У сваком преливу, капи или мрљи, налази се и какво лигнвистички постављено на које које је сликар морао дати одговор.
Један део мотива узет је из гружанског краја пре свега из села, некадашњег средњевековног града, Борач. Јеротије је монах културе, који посвећено и предато осликава пре свега оно што би могли изгубити. Доминира Јеротијев „Будилни глас са Голога брда” слике петла из циклуса „Буђење Србије”. Његов петао је загледан у Сунце, а иза леђа му је увек месец који симболизује лунарну наду нашег човека да после просветљења дође до задовољства кроз лепо. Свака каснија слика добија детаље наше градиниране орнаментике, историје, уметности, религије и предметности што се све обједињава у културну баштину. У другом делу ових слика су детаљи, почев од предмета обично оних који нису у употреби, старе куће попут оне у Вучетићима из села Борач. Пажњу привлаче и слике са Борачког 
крша. Оне симболизују камену плодност, вечну стражару на овој ватрометини где су српске и османлиске војске оставиле никад сасвим избројане кости. „Мистичне стене Борачког крша” је књига у камену, како каже песник Душан Божовић, су пред нашим сликаром отвориле душу. Оснивни мотив ликовне поставке су сеоске куће. Кућа као једна од најтемељнијих речи српског језика синоним је и симбол људског живота; родног огњишта, породице, завичаја, али и сувог цвећа окаченог у млекару. Изнео је пред нас чувене ћилиме, качице за кајмак, шавољ, хлебник… пробудио у нама носталгију. Овим сликама Јеротије опомиње. Модерни свет је суров. Све је то отргнуо сликар од „заборава”. Ликовна дела Драгана Јеротијевића греју нашу душу, он је чувар традиције, али и стваралац новиг самосвојног ликовног израза , рекао је приликом отварања ликовни критичар Милијан Деспотовић.
Драган В. Јеротијевић је рођен у Ивањици. Студије ликовне уметности завршио на ВШЛИПУ- у Београду у класи професорке мр Вишње Посић. Досада је добио Прву награду 1986. године у НУ Браћа Стаменковић, Повељу Карађорђевића 1997. године, Златну палету МУП-а Србије 1998. године и Награду Хаџи Драган Тодоровић 2005. године. Документарни филм „Слике у карлицама” у режији Амире ал Хажира снимљен је 2000. године о животу и раду уметника Драгана Јеротијевића Јеротија. О својим радовима није много рекао, али да ли је „ОВО ЈЕ СВЕ ИЗ МОГА СРЦЕ И ДУШЕ ” мало?
