Draga Zarev rođena je u Raškoj 03. 10. 1956. godine. Po struci je diplomirani sociolog, studirala je u Nišu. Radila je kao profesor Sociologije i Građanskog vaspitanja u srednjoj „Tehničkoj školi“ u Vranju.
Ona u očima nosi osmeh, u srcu med,u imenu san, kada se sve to poveže dobije se portret. Portret od mnogo nijansi, slojeva i kontrasta, koji nisu na prvu loptu i ne otkrivaju se tako lako, ali jesu živopisni i upečatljivi. Ona zna da sluša tišinu i zna tajnu pustinje. Njeni snovi su od slika, oblika i boja i ume da sanja na javi. Veruje u proleće i njena suština jeste u veri, veri u sebe, u sreći, u muziku, porodicu, u odluku, u svoj put u one najvažnije životne vrednosti, ma koliko stvarnost danas najmanje ličila na nešto vredno, posebno u ovoj zemlji. Voli princes krofne i duboko oseća sve, svaku pesmu, svaku proživljenu emociju, iskustvo, trenutak.
U jednoj rečenici, gospođa Draga je jedna od onih žena kojima se divimo. Koliko je životinja do sad udomila, o koliko njih brine i koliko napuštenih hranu u svom komšiluku, ni sama više ne zna. Dok većina građana spava, ova žena već uveliko hrani napuštene pse i mačke. Rekli smo vam već na početku, ona je jedna od onih žena kojima jednostavno morate da se divite!
Draga Zarev, žena plemenitog srca, humanista i biće koje ne ume da mrzi, rečima i osmehom rešava sve dileme i prepreke u životu. Učestvovala je u brojnim humanitarnim organizacijama, a slobodno vreme posvećuje napuštenim životinjama kojima je potrebna pomoć.
Jedinstvenost njene sreće, uspeha i zadovoljstva je u jednostavnosti u ličnoj autentičnosti i pre svega zato što ona zna zašto ne treba da bude drugačija, zašto ne želi da se menja i zbog čega je zadovoljna tragom koji je do sada ostavila, onim sto je postala i sigurno onim sto će tek uraditi. Zato što je oduvek živela na svoj način, verovala u “Happy End” i tako pronašla sreću. Odavno je shvatila da nije važno biti prvi vec biti pravi.
Većina nas je u određenom trenutku živela imitaciju života, nametnutu, mračnu, neshvatljivu i pogrešnu. Nažalost i danas se ta ilustracija prožima kroz jednu svakodnevnicu s’tim što je upakovana u malo blistavije dekore pa nam treba više vremena da shvatimo iluziju začarnog kruga u kome se vrtimo.
Međjutim ona je uspela da svoj mali svet, svoj kutak u kome čuva one najbitnije vrednosti otrgne od nekih strašnih godina i da u tom smislu izbegne imitaciju života. Tako je odbranila svoj širok osmeh, osećaj zadovoljstva i ostvarenosti, svoju unutrašnju slobodu i doslednost. Shvatila je da je sreća ono što nosimo u sebi, a ne ono šsto drugi pod tim podrazumevaju i to je uvek vodi napred.
Velika je stvar u životu kada možete da kažete da nema potrebe da se menjate, da nije važno biti prvi i biti u pravu. To je ujedno i odgovor na ono najznačajnije pitanje, to daje smisao grani u kišnom danu i bajci koja je prava iako u njoj nema patuljaka. Onda sa osmehom mislimo i na one koje nemamo, a melanholija postanje njen prijatelj.
Tada shvatamo da “Happy End” nije imitacija života, već njegove jednostavnosti. Sreća je tu negde između njenih nota i vrata njenog srca.
Marko Spirić
