Autor intervjua: Valentina Novković
Valentina Novković:„Učenje traje do smrti i samo tada staje… Učiti znači biti čovek, a odustati od učenja znači biti zver“, napisao je Xun Zi, kineski filosof. Radite kao profesor u Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača. Na koji način doživljavate učenje, kojim metodama se služite da sve ono što je neophodno prenesete studentima radi lakšeg i potpunijeg usvajanja gradiva?
Slađana Milenković: Preneti znanje je umetnost, isto tako inspiraciju nalazim u tim mladim ljudima željnim znanja, kad vidite da žele da se usavršavaju, da su žedni znanja to daje dodatne motive. Moji časovi su često radioničkog tipa, različiti su u metodološkom pristupu i volim da svi budu uključeni u rad. Trudim se da i ja učim i da se stalno usavršavamo jer učeći mi rastemo, razvijamo se. Kao profesor svoju posvećenost deci nesebično poklanjam preko svojih dela, knjigama koje zrače zapitanošću o svemu što stiže do nas, naših najbližih i do našeg okruženja. Književnost je moje životno opredelјenje i biti profesor je zanimanje koje me oduvek privlačilo.
Diskurs čitanja i tumačenja književnosti često se prepliću u mojim delima, poput naučna monografije „Autoreferencijalnost u poeziji Branka Milјkovića“ sa kojom sam magistrirala i pesama koje sam napisala njemu u čast. Verujem da najbolje mogu da tumačim delo pisca kojeg i sama volim da čitam, to je slučaj s Brankom. Zatim, dosta sam se bavila podsticanjem kod dece i mladih razvoja kreativnih sposobnosti, npr. darovitih u recitovanju, pisanju, rad sa talentovanim je nešto čemu sam oduvek težila, zato ne čudi što tome dosta pažnje posvećujem i u 15 svojih monografija i udžbenika iz oblasti metodike i književnosti za decu od kojih je najviše citirana „Metodika razvoja govora“ ali i „Pesništvo Dimitrija Mitrinovića“.
Zapažene su i veoma rado čitane i dosta citirane moje knjige iz oblasti medija – „Medijska kultura“ 2007, nesebična posvećenost pedagogiji i obrazovanju rezultirala i naučnim monografijama „Mediji i obrazovanje“ 2008. i „Mediji i deca“ 2012. Knjige obrađuju pojam i suštinu masovne komunikacije, komunikologiju, razvijanje kulture odnosa sa medijima, govor spikera u medijima, dete i razvoja govora deteta u funkciji razvoja kulture govora i sredstva masovne komunikacije, značaj medijskog opismenjavanja, internet kao nov način komunikacije i obrazovanje na dalјinu.
Valentina Novković: Pored profesorskog rada kojim se i danas bavite, bili ste u periodu od 2005-2016. godine i direktor Visoke škole. Tokom Vašeg mandata rad u ustanovi se umnogome poboljšao. Šta je ono što bi trebalo menjati u klasičnim pristupima u obrazovanju, da li ste se možda zalagali za neke reforme kada je obrazovanje kadrova u ovoj ustanovi u pitanju?
Slađana Milenković: Radim u Visokoj školi strukovnih studija za vaspitače i poslovne informatičare – Sirmijum u Sremskoj Mitrovici 20 godina kao profesor, bila sam i direktor 11 godina i doprinela reformi škole i akreditaciji više studijskih programa iz tri različita polјa i drugog stepena visokog obrazovanja. Dosta sam se zalagala za napredak ustanove i uvek govorila da je direktor sluga svima, a ne kao nekakav vladar, kao što se često misli. Ustanova je pod mojim rukovodstvom dobila nagrade: Vukova povelјa (2010) i nagrada „Kapetan Miša Anastasijević“ (2011) za izuzetna dostignuća u unapređenju obrazovanja.
Tokom tih godina organizovali smo šest naučih skupova sa međunarodnim učešćem iz polja predškolskog obrazovanja, i to je prvi put da su organizovani skupovi u toj školi, uspeli smo da budemo uključeni u međunarodne Tempus projekte, što je nastavljeno i danas. Akreditovali smo i nove atraktivne programe za studente, poslovni informatičar, zatim Jedinicu van sedišta u Čačku i studije na daljinu. Ponosna sam na ta dostignuća koja sam, zajedno sa svojim timom saradnika, ostvarila i te tekovine traju i negujemo ih i danas.
Valentina Novković: Osim što ste profesor Vi ste i novinar. Objavili ste knjigu intervjua sa poznatim ličnostima „Živa reč“ 2013. godine. Da ovo delo nije slučajno nastalo govori i podatak iz Vaše biografije da ste radili kao glavni i odgovorni urednik programa Radio-televizije „M“ u Sremskoj Mitrovici, zatim kao novinar-urednik kulture u ovoj kući, a kao novinar-saradnik bili ste prisutna u brojnim nacionalnim i inostranim listovima. Višegodišnje iskustvo bilo je dovolјno da nastane jedno ovakvo delo.
Slađana Milenković: Knjiga „Živa reč“ je zbirka intervjua koji su stvarani i prikazivani na televiziji tokom više od jedne decenije, pa izabrani i pripremlјeni za objavlјivanje u formi prilagođenoj čitalačkoj publici. Tako se u knjizi našlo 26 stvaralaca iz oblasti umetnosti, kulture i nauke koji su imali šta da kažu, posebno ono što nikom do tada nisu rekli, a to je zabeleženo na video-trakama i potom pretvoreno u pisanu, štampanu i zauvek zapečaćenu, dostupnu uvek onima koji su znatiželјni i radoznali, onima koji istražuju i žele da se bave ličnostima što su obeležile svojim životom i delom XX vek i početak novom trećeg milenijuma.
Na početku Novog milenijuma, u vreme dok je još postojala Radiotelevizija „M“ u Sremskoj Mitrovici, u kojoj sam radila kao urednik kulture, kasnije i kao glavni i odgovorni urednik, snimila sam bezbroj intervjua sa poznatim ličnostima. Gostovali su u emisijama u našem studiju koje su emitovane direktno, kako bi se to reklo „uživo“ ili smo intervjue snimali na terenu: u ustanovama kulture, u gradskom parku, u kafićima, svuda gde se odvijao društveni život grada. To su bile emisije čiji sam bila autor i voditelј: „Art M“, „Živa reč“, „Kazivanja“; ili su to bile emisije koje sam uređivala „Mitrovačka hronika“, „Jutarnji program“ i snimala pojedine rubrike u okviru njih. Poznata je rubrika Knjiga za vikend koja se emitovala i u Vestima petkom. Ova knjiga je nastala iz potrebe da se ne zaboravi određeno vreme, lјudi i događaji. Takođe, danas uređujem jutjub kanal svojih autorskih TV-emisija Živa reč.
Mogu da se pogledaju emisije u kojima su gosti bili Raša Popov, Milorad Pavić, Petar Kralј, Konstantin Kostjukov, Matija Bećković, Marko Nikolić, Ružica Sokić, Toni Parsons, Predrag Ejdus, Duško Trifunović, Mima Karadžić, Ratomir Damjanović Rale, Eva Ras, Dobrica Erić, Nebojša Glogovac, Siniša Kovačević, Ljilјana Blagojević i mnogi drugi. Tu su intervjui sa TV-zvezdama, glumcima, piscima, muzičarima, slikarima, uopšte, sa lјudima koji su odredili kretanja srpske kulturne scene. Govorili su o sebi, svom stvaralaštvu, životnim nazorima i cilјevima uvek upućujući poruku kako biti uspešan u životu, i raditi to što voliš, odnosno voleti to što radiš. Susreti sa stvaraocima pretočeni su u žive reči, koje se mogu gledati na jutjub kanalu Živa reč emisija, reči su stavlјene i na papir i za susret, ovoga puta, sa čitaocima. U planu je da napravim drugi deo ove zbirke intervjua jer ih ima još više od stotinu.
Valentina Novković:; „Stavi svoj život u stihove, i opet ti kažem: stavi svoj život u stihove, ako hoćeš da osetiš život univerzalnim, i da budeš s ovim u vezi i harmoniji“, napisao je Vladika Nikolaj. Šta je za Vas poezija, gde je njeno mesto u savremenom svetu? Kada ste otkrili magiju poetskog dara?
Slađana Milenković: Sve je počelo sa poezijom, kao učenica osnovne škole sam pisala pesme, u srednjoj sam dobijala nagrade na takmičenjima za pisane sastave. Poeziju doživljavam kao spoznaju i samospoznaju, sama reč od helenske reči poesis (poiesis) koja u približnom prevodu znači delanje, stvaralaštvo, a pesnik je stvaralac, on kreira umetničko delo oponašanjem realnosti, mimezisom, neminovno slikajući i svoje podneblјe. Kao nasleđe podneblјa u literarnim delima prenose se istorija i predanja s kolena na koleno, te književnost nije samo umetnost ona je i čuvar kulturnog nasleđa i pomaže da shvatimo sebe i protumačimo svet.
Još za vreme studija objavila sam dve zbirke poezije, „Jutro zaspale srne“ su haiku stihovi (1994), a „Goniči snova“ (1995) su moja prva prava zbirka pesama. Promociju ove zbirke upriličili su mi moji divni profesori sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, pre svih prof. dr Petar Milosavljević koji je i govorio na toj promociji u Dekanatu u svečanoj sali. To je bila privilegija, promociji su prisustvovle moje brojne kolege studenti, pripadala sam još tada, nekakvom kružoku književnih stvaralaca na fakultetu, svi smo iz tog kruga postali pisci u različitim žanrovima. Mislim da mi je to dalo vetar u leđa da istrajem na tom putu poetese, te se ubrzo pojavila i nova zbirka „Potpis sna“ (1997). Tih devedesetih sam objavljivala pesme u Japanu, književni časopisi su mi stizali poštom, a o tome su pisale i nacionalne novine poput „Politike“, „Večernjih novosti“. Bila sam finalista, dakle među deset najboljih, na skoro svim festivalima za mlade pesnike u to vreme, Festival poezije mladih Vrbas, Srpsko pero Jagodina, Rukopisi Pančevo i drugi. Kasnije sam se više okrenula naučnom radu i tek posle više godina objavljena mi je zbirka „Drugim rečima“ (2014), pa „Hounds Of Dreams – Goniči snova “ (dvojezično na srpskom i engleskom jeziku, 2016) i „September city“ izbor poezije na polјskom jeziku (Krosno, Polјska, 2019). Ponovo pripremam za štampu novu zbirku „Kroz trepavice sipam tugu“ koja je dobila treću nagradu za rukopis poezije na Drinskim književnim susretima 2021. godine.
Kako je rekao naš veliki Ivo Andrić, u svojoj besedi prilikom prijema Nobelove nagrade za književnost: „Ja u stvari nikad nisam pisao knjige nego rašivene i razbacane tekstove koji su se vremenom, sa više ili manje logike, povezivali u knjige, romane ili zbirke pripovedaka.“ Mislim da je on najbolje opisao način nastajanja književnog dela, ponekad nešto zapišem, nekoliko stihova, oni čekaju i po deset godina da ih ponovo sretnem i objavim ili dopišem. Poezija kao najviši oblik umetničke upotrebe jezika, jeste način na koji spoznajemo svet i na koji se mi prikazujemo svetu, ona je suštatsvo našeg bića. Ona je igra, kako su vrhunski estetičari rekli umetnost je najviši oblik igre, a kad igra prestane svet će da nestane. Postulate Hegelove i Hajdegerove filozofije, i Hartmanove i Adorove estetike negujem u svojim stihovima i smatram da je umetnost reči neophodna svim ljudima. Volim da pišem i na engleskom jeziku, to me zabavlja i pomalo se bavim i prevođenjem. Moje pesme su prevedene na engleski, nemački, turski, polјski, japanski, rumunski, bugarski, švedski, makedonski i druge jezike.
Valentina Novković: Koje knjige su obeležile Vaše odrastanje, da li se nekima od njih vraćate?
Slađana Milenković: Pesme Branka Miljkovića kojima su uvek vraćam, njegovi eseji kao vrhunski vid tumačenja književnosti. Veoma mnogo i često čitam pesme naših srpskih pisca, Momčila Nastasijevića, Branka V. Radičevića, Desanke Maksimović, mnogih drugih, ali volim i da čitam Šekspirove sonete i drame. Dosta čitam o jeziku, što zbog struke, što zbog poezije. Ima jedno zaveštanje Stevana Nemanje o tome šta znači jezik, svaka reč u jeziku. Na samrti je govorio svom sinu Savi da je bolјe izgubiti najtvrđi grad nego jednu reč jezika jer grad može da se povrati, a reč ne. Negujmo lepotu reči pisane ali i izgovorene. Volim da govorim na promocijama, da besedim mojim studentima, da recitujem, a sve to negujem i kod njih, negujem kulturu govora.
Valentina Novković: Dobitnik ste brojnih priznanja iz oblasti književnog i pedagoškog stvaralaštva, posebno se izdvaja nagrada „Vasa Pelagić“ za vrhunska ostvarenja u obrazovanju za 2009. kada ste dobili titulu Pedagoški stvaralac godine. Kakav je Vaš odnos prema nagradama, da li mogu da budu i kamen spoticanja?
Slađana Milenković: Nagrade su podsticaj da se stvara, a nose i odgovornost, da ne izneverimo horizont očekivanja publike i kritike, te da budemo bolji. Od tzv. naučnih ili pedagoških nagrada, pored Nagrade „Vasa Pelagić“ izdvojila bih prvo Plaketu „Sima Cucić” za afirmaciju i kritičko sagledavanje književnosti za decu 2011. za knjigu „Bajkovit svet detinjstva“, a potom Nagradu „Sima Cucić” Banatskog kulturnog centra Novo Miloševo, za naučnu monografiju „Poetika vedre melanoholije: O književnom stvaralaštvu Todora Bjelkića“ (2018) koja je proglašena za najbolјu knjigu iz oblasti nauke o književnosti za decu 2019. godine i to mi je pričinilo izuzetnu čast. Opet, veoma su mi drage nagrade za poeziju, ne mogu ni da ih prebrojim, mislim da ih ima oko 30, a posebno su mi drage nagrade na YU-poet festu Palić-Subotica, 1992-93; „Pesničke staze“, Kikinda 1994; na Književnom konkursu Novina „Naša reč“ u Leskovcu povodom 50 godina izlaženja 1994; Druga nagrada za pesmu na festivalu „Vukovi lastari“ Loznica 1995; „Hadži Dragan“ KN „Svitak“ Požega, 2011; na XIV konkursu Mrkonjić Grad, 2015; Pesme Andrićgradu, Republika Srpska, 2017; na Međunarodnom festivalu poezije „Melnik 2017“ Bugarska, 2017; Međunarodna nagrada za doprinos razvoju književnosti Kostolac-Požarevac, 2018; Tradicionalna književna nagrada „Nadži naman“, za kreativnost u književnom radu, Fondacije „Nadži Naman“ iz Libana, 2020. godine. Nagrade prijaju ali nisu presudne, najbitije je uživati u onome što radite.
Valentina Novković: „Umetnost je ljudska aktivnost koja se sastoji od toga da jedan čovek svesno, sredstvima spoljašnjih simbola, prenese svoje osećaje na ljude koji kasnije posmatraju i analiziraju to delo, i da prođu kroz to isto emotivno iskustvo“, napisao je Tolstoj. Na koji način doživljavate umetnost?
Slađana Milenković: Umetnost je nešto što nas razlikuje od životinja, ona je neophodna kao vazduh, ona je spoznaja stvarnosti, bića, suštine, duha, ljubavi. Poriv za stvaranjem je nasušna potreba, to je naš unutranji poziv da izađemo iz sebe u svet. Reči Miloša Crnjanskog: „Ne, ne postoji nikakva zajednica lјudi. Priča je to. Postoji samo samoća čoveka“ svedoče o tome da se u samoći piše, stvara, jer se tada suočavamo sa samim sobom. Ne moramo biti usamljeni, u mnoštvu smo isto tako sami, jer umetniku je dato da vidi ono što obični ljudi ne mogu, da prozre do srži bića.
Niko od nas ne stvara ex nihilo – ni iz čega, nego iz svog bića, ličnosti koja je oblikovana društvom, podneblјem i nasleđem, zato smo mi i nosioci tradicije koju baštinimo i prenosimo dalje. Umetničko delo je vredno samo ako zadovolјava najviše estetske kriterijume i tu nema dvoumljenja, to je jedini kriterijum, kada se senzacije i inspiracija umetnika lepo slože u rečenice, izraze, da to sve lepo zvuči, potom i da znači, i kad čitajući prepoznamo opisano kao nešto blisko, kao nešto što smo i mi sami proživeli ili kao nešto se moglo dogoditi i nama, onda je to delo uspelo. Spoj zvučanja i značenja ili oblik i smisao koji su u harmoniji odlike su uspelog književnog dela.
Valentina Novković: Fonološka svest je neizostavna veština kojom se mora ovladati za dobar razboj usmenog jezika i pismenosti. Kada počinje i na koji način se najbolje podstiče fonološka svest kod dece? Koliki je značaj roditelja u razvoju ove veštine?
Slađana Milenković: Kao koautor više seminara za stručno usavršavanje vaspitača, učitelјa i stručnih saradnika bavim se tom oblašću i objavila sam više destina naučnih i stručnih studija o toj temi i učestvovala na više međunarodnih konferencija u zemlјi i inostranstvu. U vreme kad sam bila član Nacionalnog prosvetnog saveta Republike Srbije u periodu od 2011. do 2016. godine zalagala sam se za to da se srpski jezik uvede kao obavezan predmet na sve fakultete i visoke škole u Srbiji jer je primetno da su nam deca sve manje pismena. Pošto sve počinje od malih nogu, tako još u vrtiću treba kod dece podsticati razvoj fonološke svesti kroz planirane situacije učenja ali i uz pomoć medija koji ne moraju samo da imaju negativan uticaj. Upravo je uloga roditelja presudna, kao i u podsticanju razvoja dece uopšte posebno razvoja govora. Počinje se odmah, od gukanja i prvih glasova, a govorne igre mogu da se izvode uvek i svuda u svakoj situaciji, a veoma su korisne jer ne samo da razvijaju pravilan govor dece nego i mišljenje.
Valentina Novković: Vi ste glavni i odgovorni urednik Časopis za nauku, kulturu i umetnost „Sunčani sat“ u Sremskoj Mitrovici. Imaju li nadležne institucije sluha da finansijski podrže časopis? Mnogi slični časopisi su se ugasili, zbog čega je važno da književna periodika kontinuirano izlazi?
Slađana Milenković: To je časopis koji izlazi već skoro trideset godina, jednom godišnje i „Sunčani sat“ danas teži da bude u sazvučju sa savremenim dobom, ali ne kao efemerna beleška kulturnog trenutka, niti kao prosti snimak i presek duhovne situacije, već kao živ, kreativni, provokativni proces. Okvir časopisa je eliotovski: ne borba da neke posebne ideje prevladaju, koliko da se intelektualna delatnost održi na najvišem nivou. Ta vrsta duhovne sublimacije korespondira sa onim što Konrad naziva međunarodnom integracijom inteligencije, računajući na lјude koji se sasvim dobro osećaju u kulturi drugih naroda, koliko i u vlastitoj.
Oduvek je bio namenjen ozbilјnoj čitalačkoj publici, lјudima koji se profesionalno ili iz lјubavi, bave istorijom, kao i književnošću, nekim drugim oblastima nauke, umetnosti i kulture uopšte. Uređivačka koncepcija zasnovana je na potrebi da se u vremenu u kojem se izdavaštvo u svetu susreće sa pitanjem opstanka, a posebno periodika o kulturi i umetnosti, održe sve klјučne grane bavlјenja kulturom. Potreba za bavlјenjem kulturom u vidu časopisa, raznih tematskih zbornika postoji i danas i dokle god bude tako časopis će izlaziti.
Valentina Novković: Zavisnost od interneta, kompjutera, video igara i društvenih mreža predstavlja novi problem savremenog društva, u kojoj meri je prisutna odgovornost roditelja, okruženja, obrazovnih ustanova u rešavanju ovog problema? Da li smo svedoci duhovne krize čovečanstva, kako je prevazići?
Slađana Milenković: U svojim naučnim knjigama izučavam i primenu medija u životu, praksi i nauci. Budućim pedagozima se obraćam sa velikom dozom opreza kao i opomene da mediji imaju izuzetno veliku ulogu, često veoma presudnu u životu čoveka, posebno najmlađih koji su ti najtananiji lakmusi što mogu bez zadrške i da reaguju. To ume da bude i pogubno, moja usmerenja su da medije treba proučavati, često i preduhitriti i deci pružiti pretpostavku o novinama, radiju, televiziji, filmu ili internetu kao normalnoj vezi sa svetom i da sve što oni čine treba da bude svakodnevica i saznanje više u odnosu na presudne odluke. Posebna komponenta mog rada je i potpuna pedagoška posvećenost deci – mladima, o čijem usmerenju i profesionalno brinem.
Mladi, kao najčešći konzumenti medijskih sadržaja, društvenih mreža, potvrđuju da mediji oblikuju živote lјudi. Zato ne treba zanemariti uticaj koji mediji imaju na vrednosti i obrasce ponašanja mladih. Televizija, bliska televiziji, savremenija, snažnija i brža je internet produkcija, a pogotovu su društvene mreže bitne za formiranje sopstvenog mišlјenja ogromnog broja konzumenata. Zašto? Zato što smo u vriteulnoj stvarnosti, na društvenim mrežama svi isiti, se grupe lјudi izjednačavaju: niži i viši, mlađi i stariji, muškarci i žene… To sve govori da postoji kulturni ideal društva koji je vrlo postojan, jedinstven, logičan, uobličen. Taj društveni ideal je vrlo odredlјiva realnost i svako ko nastupa u medijima morao bi biti ovoga svestan, pitajući se neprestano ne da li postoji, nego kakav je. Televizija i internet ne samo da su kulturni ideal, nego bi se moglo reći, u novokomponovanom procesu i kultni, jer su dostupni svakom. Treba ih koristiti u obrazovane svrhe koliko god je to moguće, a krizu koju svet doživljava svaki pojedinac može da svojim malimim korakom i napretkom učini manjom.
Valentina Novković: “Tajna ljudskog života nije u tome da samo živi, već u tome zašto živi”, smatrao je Dostojevski. Kako biste odgovorili na ovo pitanje? U čemu je svrha postojanja?
Slađana Milenković: Život treba da se živi, da se bavimo onim za šta smo stvoreni ako to ne ugrožava nikoga. Međutim, mi ljudi želimo ono što ne možemo da imamo. Čežnja za besmrtnošću nije nova, taj je san star koliko i čovekova svest o sopstvenoj konačnosti. Mit o Sizifovim uzaludnim pokušajima da prevari smrt kao i onaj o Tantalovim mukama kojima je kažnjena njegova želja da bude besmrtan i uvek mlad poput bogova, čuvaju sećanje na istoriju čovekovog teskobnog neprihvatanja vlastite prolaznosti. Upravo je umetnost pokušaj da trajemo, da nadvladamo neminovnu prolaznost i ostavimo trag na ovoj Zemlji.
Bibliografija:
Slađana Milenković (Sremska Mitrovica, 26. novembar 1973) srpski je istoričar književnosti, književni kritičar, pesnikinja, novinar i profesor strukovnih studija.
Osnovne studije: Filozofski fakultet Univerzitet u Novom Sadu, smer Jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik (1998).
Magistratura: Filozofski fakultet Univerzitet u Novom Sadu, Katedra za srpsku književnost, tema: Autoreferencijalnost u poeziji Branka Miljkovića (2002).
Doktorat: Filozofski fakultet Univerzitet u Novom Sadu, Katedra za srpsku književnost, tema: Pesništvo Dimitrija Mitrinovića (2007).
Radi u Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Sremskoj Mitrovici kao profesor – direktor. U okviru rada na mestu direktora doprinela je reformi Visoke škole i akreditaciji nekoliko studijskih programa iz tri različita polja i unapredila nastavu. Ustanova je pod njenim rukovodstvom nagrađivana više puta, a od priznanja se izdvajaju Vukova povelja (2010) i nagrada Kapetan Miša Anastasijević (2011).[1]
Do sada je objavila više samostalnih naučnih monografija: Autoreferencijalnost u poeziji Branka Miljkovića (2004), Metodika razvoja govora (2006), Medijska kultura (2007), Dete i knjiga (2007) (prethodne tri je podržalo Ministarstvo nauke Republike Srbije) zatim su usledile knjige Mediji i obrazovanje (2008), Govorno stvaralaštvo dece (2009), Pesničkim stazama Dimitrija Mitrinovića (2009), Bajkovit svet detinjstva (2010), Metodika razvoja verbalne komunikacije i govornog stvaralašptva dece (2010), Deca i mediji (2012), Metodika razvoja govora, izmenjeno izdanje (2012) i druge.[2]
Autor je zbirki poezije Jutro zaspale srne (Svitak, Požega, 1994), Goniči snova (Drugari, Jazak, 1995) i Potpis sna (Brankovo kolo, Novi Sad, 1997). Njena poezija je više puta nagrađivana na književnim manifestacijama, a pesme su joj objavljivane i u Japanu. Član je Društva književnika Vojvodine i Predsedništva Književne zajednice Sremska Mitrovica.
Objavila je više stotina književnokritičkih tekstova, kao i nekoliko desetina naučnih i stručnih studija u književnoj periodici (Književna reč, Krorovi, Svet knjige, Naš trag, Sremske novine, itd), zbornicima u zemlji i inostranstvu, na radiju i televiziji. Učestvovala je na više međunarodnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu.
Radila je kao glavni i odgovorni urednik Radiotelevizije „M“ u Sremskoj Mitrovici, kao novinar-urednik kulture i novinar-saradnik brojnih listova, nacionalnih i svetskih novinskih agencija. Uređuje Časopis za nauku, kulturu i umetnost Sunčani sat u Sremskoj Mitrovici.
Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja iz oblasti književnog i pedagoškog stvaralaštva, a posebno se izdvaja Nagrada „Vasa Pelagić“ za vrhunska ostvarenja u obrazovanju za 2009. godinu, kada je dobila titulu Pedagoški stvaralac godine. Njena knjiga Bajkovit svet detinjstva nagrađena je Plaketom „Sima Cucić“ (2011) u Banatskom kulturnom centru u Kikindi za poseban doprinos kritici književnosti za decu. Član je Nacionalnog prosvetnog saveta Republike Srbije.
