NACIONALNO-LIČNI JAUK I SJAJ SONETA
/ Saša Mićković: BOŽANSKA SRBIJA, pesme, 2012. /
Ne znamo kojih je godina ovaj rapsod što sjajno ispeva majstorske sonete jer – bar mi, ne spadamo u tumače što poeziju traže u fiziološkom i egzistencijalnom refleksu autora. Naravno, nije zgoreg ni to znati, ali bi to bila „uvreda“ i za pesnika, i za Nj. Veličanstvo – Poeziju! Poeziju, a posebno kneginju, bolje reći, kraljicu, s krunom „ Veličanstvo“ S O N E T retko pišu, a još ređe spliću u venac glorije slabi, pa i osrednji pesmotvorci; sonetopevači su zaljubljeni trubaduri, kujundžije i filigranisti koji u rukama i „duševnom srcu“ imaju posla sa najplemenitijim kovinama. Oni od toga vezu vez, jer, kako ovaj rapsod ispeva: „Srce sonet gradi kao biser školjka“. SONETTO DELLA CORONA, tj. „Povezivanje soneta u vence“ započeto je, naravno u majstorskim radionicama, još u 16. veku, a razgranavanje sonetnih arabeski, po tipologiji i poetikama, doseglo je, ni manje ni više nego čak 54 (!) vrsta, kako, na osnovu naučne akribije, izloži u svojoj dragocenoj studiji (čak na 380 stranica) vrli istraživač Časlav Đorđević (Srpski sonet / 1768 – 2008: Izbor i tipologija / izd. Službeni glasnik, Bgd. 2008).
Evo, radi poziva da se „Božanska Srbija“ Saše Mićkovića najpažljivije što se mogne iščita, lično o sebi tumači, a bogme i proživljava „usput“, pregršt mudrih opaski o ovoj „đavolski“ teškoj poetskoj formi. Nazivaše ga „zvukovez“, „blagozvučnica“, on „sugeriše unutrašnje dvočlano uređenje“, zbog njega je poezija „večno sveža“, njime se pesnik – veli, ne bilo koji – oprobava u „inventivnosti, bogatoj misaonosti, osećaju za suptilnu igru formi, smisao za meru, sklad i zvukovnost“. Sonet je „pesnički model za lepotu i gracioznost“, Branko Miljković bi i direktivan: „Samo istinski umetnici mogu da se nose sa strogim pesničkim oblicima, kao što je sonet“, a za Desanku Maksimović on je „škrinja zlatna“ koja nosi „prikrivena bogatstva“, za Vaska Popu sonet je „mala kutija“, naravno za dragocenosti, Nenad Grujičić, savremenik naš ga nazva „peharom za najbolja vina“, dok nemački naučnik Valter Menh teškoće sonetnog majstorstva poredi sa Prokrustovom poeteljom. K. Skot čak govori o „proždrljivosti soneta“…koji guta – ovo je vrlo značajno fiksirati za pravilan pristup Mićkovićevoj „Božanskoj Srbiji“ – „svakojake sadržaje…mnoge pesničke forme i postupke“ (K. Skot „Granice soneta“). U „Pojmovniku posebnih soneta“ Časlav Đorđević, dakle među 54 vrste soneta, navodi na primer: anaforski, anagramski, vizuelno – verbalni, „gluvi – bezrimni“ sonet, dvojezički, prološki, prstenasti, „nad sonet“, „raspršeni“, sonet sa „umetkom“, čak „sa repom“, naravno – sonetni venac, pa i „telegrafski sonet“, „citatni“, a panoramu od 211 soneta srpske književnosti (od Zaharija Orfelina i Save Mrkalja, 18. vek do danas) završava signalizmom „vizuelno – verbalnih soneta „Raše Perića i Slobodana Pavićevića, naravno sa likovno – verbalnom semjotikom (Raša Perić) i čisto likovnim označivačima i to u formi 4 plus 4 plus 3 plus 3 Slobodana Pavićevića („Sonet o nebu nad Srbijom“, sa oznakom, noć, 24. mart 1999.).
Sa dubokim uverenjem – nadajmo se – ako ovaj istraživač, ili koji drugi, marljiv, a i „pošten“ prosudilac bude povlačio književnoistorijski horizont srpske književnosti i na Novi milenijum, nikako neće moći da zaobiđe račanskog poetu, sonetovesca Sašu Mićkovića. A evo i zašto? Jer ovaj pesnik, za sada na margini provincije, je istinski darovit, čak „drsko“ uzrastao pesnik koji se nije, ni pretenciozno, a ni samoljubivo poduhvatio tegobnog posla da sebe iskaže, a i svoje dragoceno umeće i naravno talenat, dokaže savlađujući zlatorez soneta čak – sonetnog venca! Njega je naslovio akrostihom „Božanska Srbija“ i naravno, već je to odredilo samom majstoru muku: da poetske arabeske i zlatotisk utkiva u potku tako kompleksnog fenomena kao što je Domovina i to još Srbija. Od kolektivnog pamćenja, bolje reći trpljenja, od krvorodstva do „dragane“, od „presnih akvarela“ rodne Šumadije, pa sve do jadovite, mukom izborene nade kad kaže u „Majstorskom sonetu“:
Srbijom se peva, a zašto i ne bi? (…)
A pošto ovaj pesnik, Čovek pre svega, nije eksklamativac i „trubač“, već rakićevski odgovoran i istinski ljubavnik i svom nacionu i toj jadovno – veličanstvenoj „Srbijici“, on će i „zrelom mudrošću da cveta“ i „tišinom kadi“, ali i da pali „varnice svetlosti / ceo svet da pokrene“ (Soneti „Tražimo se“ i „Svetlost i tama“). Račanski „Prešern“ – na ovog slovenačkog budničara mnogočim i Saša podseća, naravno – i na svoj način i „u svojem vremenu“ – u sonetima je prepleo mnoštvo motivskih „nosećih grana“. Nesistematično smo samo signirali: „Dvorac Šumadije“, „Vreme zubato“, „Trošni prag“, „Ponizni mravi“, „Srbijom se i peva i jauče“, „Šta pesnik hoće“, Duhovni oci i pesniku mili (posebno stric koji, kao aforističar – ljuti satiričar „ostavlja pečat kroz mutno vreme“, ali se čak nimalo ne libi da „satirom glavu sedu reskira“), zatim bližnji iz familije…/, o „Čoveku – tužnoj ptici“, o „Životu – kraju i početku“ i „Ostrvu koje tone“, „Ogoleloj mladosti“, „Ovim danima“, Svecima na Nebu i zemlji, Srbiji i „Srbijici“, „Tajnim kapijama“ i žudnjom za Svetlošću da zasija “jače“ nad „suludim životom“. Zrenju mudrosti, paljenju „Sveće za novu zoru“, naravno, kako lepoti i sonetima priliči i Erotikonu i Njoj, s paroksizmom uzavrelim na jakšićevski način „O, lakše, lakše samo kroz gusto granje“ i naravno, „zvezda treptanje“…
Dragoceni su poetološki iskazi i poznata nam Samosvest pesnika o najdragocenijem emanatu Čovekovom nad prirodom – Umetnošću! Kao i Prešern, Saša Mićković zaista Srbima verno sonete vije „glasom hvale“. Mi smo neke sonete „radno“ nazvali „Odbranom rime“, zatim „Obraćanje Muzi“, „Srce gradi sonet“, „Pesnik“ i sl. Ako se „sonet gradi kao biser školjka“, to otkriva ovog Homo poethicusa: da mu je agens produktivna bol – misao, graničnici skovani od večno produktivne rime, a zračna fluktuacija – sve do Kosmosa. Uopšte, oko te „famozne“, kako neuki kažu „tradicionalističke“ rime, ima nesuvislih provokacija; pritom se, naravno, zaboravlja da baš u savremenoj srpskoj poeziji ističu mnoga milozvučja, a i iskovani su dragoceni amalgami od rimovanih kovanica (npr. Ivan V. Lalić, S. Rakitić, Đ. Sladoje, N. Grujičić i mnogi drugi). Ako se ovaj pesnik z a v e t u j e, i to u životu koji „sekund traje, kao i let leptira“, da će „Tamnička vrata… pesmom da otvori“ i da će „zablistati ozarena čela“, onda je jasno da bira i kao čovek i kao pesnik, najteži put. U pesmi „Pesnik“ retorski se pita:
Šta pesnik vispren na javi sanja
dok u dubine bića uranja…
Druži se smelo s tuđim košmarom…
Samoća dušu njegovu sledi
kad ga skrhaju svi n e d o g l e d i(…)
Zatim, u pesmi „Istopljene reči“
Krik vremena hoću da obeležim…
Pesme, ko i ljudi često na dno legnu…
Stih, on je vrhunac, d u š e naše zdanje(…)
Od mnogih „gorčina slasti“ nastala je lepota ovih soneta! Ako je čovek „tužna ptica“, a izvesno je da će „umreti…sam…k`o drvo i bez brata“ (Sonet „Besane noći“) i „sve smo dalje od rajskoga vrta“ (Sonet „Prevara“), pa se i „ubice diče“ i stiže čak do rezignantne pomirenosti „E to je sve!…Trice i kučine“, a Homo Sapiens „hladnim usnama horizont ljubi“ i uzalud sebe „kroz prostor uzaludno tražimo“ (Sonet „Ostrvo što tone“), ipak se molimo (Sonet „Kraj krajeva“) da se:
otkoče u sebi poluge…
podari s v e v i d…duši…
Supremacija pesničke misli, pogotovo u pesnika „zrele mudrosti“, što se u ovom kanconijeru valjano steklo, ogleda se u samosvesti pesnika i veri u pesništvo. Nisu zalud Horacije i Puškin pisali svoje Exzegi Monumente. Pesništvo će trajati – zna i Saša – makar kao pobuna i sumnja, makar kao protest nevaljalom redu i poretku, biće uvek prometejska vatra čak i kad je taj Prometej okovan:
A znam, jednog dana tamnica će trula
pesmu da uguši i sva naša čula
i možda baš tada naposletku svega
sretnemo i sebe a ko zna zbog čega.
Staćemo sluđeni sa poslednjom snagom
klečaćemo tako pred večnošću nagom
(Sonet „Tražimo se“)
Dakle, ono što u ovog pesnika, šumadijskog, odmah asocira na budničara slovenačkog naciona, Prešerna, nije samo lepo izučen zanat filigraniste sonetopevača. Još nešto je tu bitno: od dva „lica“ je ovaj zlatovez: od ustreptale intime, sve do paroksizma poput „vetar tvoga daha planine rasturi“, „lavanda koža“, „u oku kristali, biseri“…“trenutak večnosti tu želi da stane“, „svi osvajači /Atila, Napoleon…/ pred njom su pali“ (Soneti „Oda ženi“, „Kupidon“, „U danima ovim“…), pa do „bolesti duše“ mislećeg čoveka pred ambisima Kosmosa, a pre toga jadikovkama nad „domom“, tačnije Domovinom („Domajom“). Zavidna je umešanost našeg „tkača“ jer gotovo bez oplaza, on spliće ne samo jedan sonetni venac, nego i one koji, tek blago tematski uobručeni, čine arhitektoniku ove uspele, štaviše – vanredno lepe građevine novijeg srpskog pesništva. Imponuje što je pesnik Saša iskušavao modernost kroz tradicionalnu poetiku i obrnuto. Ovde ćete čuti umilni molski zvuk Vojislava Ilića, ali i jezgrovitu sinesteziju raskošne sugestivnosti, zateći ćete slike rurala, gotovo petrarkističku slavohvaleću himničnost Ženi, ali i onu plemenitu strpljivost klesara koji teži savršenstvu. Pošto zaista reči znaju „da zgrabe“ našeg Sašu i da mu, naravno kao svaki „materijal“ se opiru i „prkose“, on ih kleše do samog vrhunca…ovaj sonet od ljubavi svio da bude bezvreme… Tajnu / sam – je / kroz stihove skrio (…) (Sonet „Kapi poezije“).
Ne bez opravdanja, a i razloga Saša sonete poredi sa „blistanjem rose / što cakli dok na travi leži“. „Vremeplov“ koji su, radeći svoje studije o sonetu prošli, ovde Časlav Đorđević („Srpski sonet 1768 – 2008“), a pre njega pišući svoju doktorsku „radnju“ o sonetu u Dubrovačkoj književnosti, profesor Svetozar Petrović, otkrio bi nam čak i u „blagoj“ komparaciji da je „naš“ Saša Mićković stvorio trajnu „zidanicu“ međ zvezdama i od plemenite „japije“, kako bi on to rekao. Posebno mu se valja zahvaliti na „stišanom realizmu“ i polifonosti. Zaista, retko ko je u nizove sonetnih bisera ugradio ovoliko motivskog obilja, pa i erudiciju – ne samo inspirativnu emocionalnost. Podseća na, na primer, jedno vreme i „Račanina“, prognanika Đuru Jakšića koji je kao „ptiče izgnano iz gnezda“, dobližavanje savremenom čoveku Sv. Save, bez kojeg bi Srbi „kao prosjaci bili“ (Sonet „Sveti Sava“), Sv. Vasilije „zaštitnika i spasitelja srpskog naroda“ (Sonet „Sveti Vasilije“), bogoočovečenog Patrijarha Pavla s njegovim naukom „Budimo ljudi“, pozivanje u „vremenu crnom“ (Sonet „Šapat anđela“) ovih blagočinitelja da se „ljubav širi…Vera da vlada…Savest da oživi…Molitva moli“ i sl. zahtevalo je posebno kada su u pitanju strogi uzusi soneta poetike, zaista veliko majstorstvo. S razlogom i ubeđenjem očekujemo – ako Saša Mićković probije gluve zidove provincijske izolacije – da će niske ovih soneta sigurno, bar u izboru, kao đerdani zablistati u novim antologijskim izborima i prezentacijama.
A, na kraju: reč – dve o tvoritelju, biću ovog sonetoneimara. Ako su, a jesu nesumljivo, samo „podignute“ emocije nagnale čoveka da propeva (Homer: „Srdžbu mi pevaj, o Muzo, Ahile, Pelelejeva sina“…“Bol je rodio stih“ i sl.) pesnik Saša Mićković je predodređen da bude i iskaže se kroz „muku“. Jer sonet je mukotrpna „rabota“. Nije nikakvo čudo da Saša peva o „besanim noćima“, da ga „nesanica guta“, da mu „duša pluta“, da ga „zgrabe reči“, da želi da „prkosi“, da zna za „tajne ćutanja“ i krucijalno: DA JE „PEĆINA PESNIK“! U pesmi „Ikona“ stradaju ikone, ali i obnavljaju se, traju „mogu da progovore“, da čak speru „ukaljani obraz“. Pećina je prvotno boravište i postajalište Pračoveka, skrbnište i dom u doba atavizma i zubate jave. Alegorija te Pećine je naša ontološka dubina – sve do frojdovsko – jungovskog Ida i „znakova predaka“. „Pećina“ je i naša Srbija, Srbijica. S pogledom sa rodnih šumadijskih pobrđa, kao zvuk svirala „dvojnica“ Saša je ispevao dvopev. Dvopev ljubavi, ali i ne male brige – kao za miljenče. On želi „Srbijicu rasutu da sjati“ (Sonet „Srbijica“), da je opeva i održi stihovima “od zvezda“, da je „mesečinom boji“, jer je pred Njom i „ozaren, ali i slomljen“. Zaplašen je – najrođačkije i najprisnije – za nju, zapravo „zaplašen od sebe“ i naravno, od onog što vidi i što se toj personifikaciji i majke, i oca, brata, sestre, bližnjih i najbližnjih i događa, posebno u poslednje vreme, a i naslućuje…Otuda i pozivi – vapaji „nebeskim ratnicima“, gotovo liturgijsko pojanje pred svetiteljima i ikonama Naciona. U „vreme zubato“ sonetom – a čime dostojanstvenije – moli se i obraća Gospodu:
Bože, podari nam pšenicu i vino…
Osokoli rod, pusti ga da leti…
Krvcom rastočenom sve se ovo plaća…
Odbaci stare košuljice svoje…
Vreme je z u b a t o, golu srž nagriza…
Anđeo moli da nas sve prosveti…
Ove stihove, spregnute u vrlo uspele sonetne nizove, ispevao je – da i to istaknemo, značajno je – h u m a n i s t a. Ispevao (Sonet „Budite mi svetli“) sa željom da
…vas, n e z n a n e a m i l e
Rečima i pesmom usrećim, razgalim,
Budite mi s v e t l i, složni i čili…
Zavolite one što potajno kude…
Mi stojimo, vreme još se samo kreće…
A u sonetu „Neko me čeka“ iako je „ljudski ponor duboko more“
…pali sveću za n o v u z o r u
s vrata skida crni kamen…
Neko ga na nebu čeka, plačnog,
a on „lud od smeha“
Pesnički vremeplov (Sonet „Vremeplov“) ustoličen je na velikanima srpskog etnosa: Tesli, Obiliću, slepo – vidovitom Višnjiću i inima. Zna ovaj dobri čovek i odlični pesnik svog naroda da je neminovnost oteći „u mrtvo more“, da se „sve vrti u krug vraćajući prahu“ (Sonet „Sve se u krug vrti“), ali da je s r e ć a ipak „grumen pozlaćen“, a njegova: jer mu se „žedna…duša s poezijom stapa“. U ovim „majstorskim“ sonetima, Saša Mićković nije ispisivao po pergamentu svoje nacionalno – ljudske poslanice samo pozlatu; mnoge „kitice“ i milozvučje su ispisani svetlećim zlatopisom istinske poezije. Da tako i traju!
Pred Vaskrs 2012.
Dr Miodrag D. IGNjATOVIĆ
Beograd
