ž. a.r.
godišnja doba ( iz serijala „aktovi“ – tuš na papiru)
šta je to bilo toliko zanosno,
magično, smrtonosno
na tvojim kukovima, oblinama
u njihanju tvoje šarene suknje
okrenute prema suncu, belim oblacima
dok si nešto radila savijena nad česmom u dvorištu
a oko tebe su stražarili crveni božurovi
šta me je to zaustavljalo, zarobljavalo, ubijalo
na ulici ispred tvoje kuće
pogođenog tim gibanjem svemira kao zalutalim metkom
srce bi prestajalo da mi kuca
i pretvarao bih se u balon, zmaja ili papirnatu lastu
poneo bi me prvi vetar iza ugla tvoje trošne kuće
i nosio sve dok me ne bi zaboravio
u krošnjama visokih topola kraj reke na kraju grada
šta je to vanzemaljsko bilo u tvojoj blistavoj kosi
kada bi zamahnula njome tvoje sočne grudi
u kontra ritmu pratile bi te kosmičke kretnje
i verovatno negde izazivale
neobjašnjive poplave, plime ili zemljotrese
voleo sam crveno lonče na ploči tvoje betonske česme
jorgovan u proleće, smešten kraj same ograde,
lale pokraj staze koja je krivudala po dvorištu
kuća ti je bila mala, lažno skromna, a krila je blago
zbog kojeg su mnogi ratovali, glave gubili,
plovili morima, obilazili planetu,
postali pesnici ili razbojnici, svejedno
koja je to čarolija stvorila tebe među nama
usamljenima u moru zelenila
među žuborima voda u visokoj travi, nama hobitima
otkud baš ti, takva, vitka, krupnooka,
da među nas kao zvezdana pobuna padneš
ceo grad pretvoriš u brod koji plovi nebesima
pa više ni znamo ni ko smo ni gde smo
da li smo ptice, tigrovi, ili leptiri
na vrelom obrazu vremena
evo me prvi put u tvom dvorištu
pred kućom gde više niko ne živi
roditelji ti se na nebo preselili
kao petarde pucaju crveni božurovi kraj stare česme
po neka seda u mojoj kosi sa njima zatreperi
šta me to dovede pred staru kuću
zbog koje sam postao pesnik i skitnica,
a da nikada, sem okom, nisam dodirnuo
dragocenost koju je krila
prvi put u tvom dvorištu a sve pusto
provincija provincije, nigdina u svemiru zagubljena
kao da vidim te obline, kosu i oko krupno
dlanove ružičaste, belinu lica i usne crvene
ponovo letim
ispunjen tugom kao preparirna sova
iznad krovova, lipa, školskog igrališta
nosi me ta ljubav nestvarna, detinja
prvi put u tvom dvorištu a sada,
mada život prođe kao san, vidim,
da nikada nigde nisam otišao,
nego sam, zanesen lepotom iznad svega leteo, leteo, leteo
tražio nešto što nisam našao
čarolija ljubavi pred praskom devojaštva se ne ponavlja
samo letiš kroz život kao prokletinja
želiš da dodirneš uspomenu
tu zvezdu visoku
a ne znaš da ne možeš naći
ono što ti je davno skriveno u oku
