A mislio sam da doći nećeš. Uvek si odlazila…ili sam odlazio. Često dolazio. Nikada došla nisi, do sada.
Zamišljao sam te, maštao o tebi još od malih nogu. Sanjao te. Želeo na javi. Ponekada sam umorno srce bodrio tobom. Ritam koji je pretio da postane previše spor, ubrzavao tobom. Veru sam tobom podupirao, nadu tobom raspaljivao.
Uvek sam tobom podupirao sve moje zidove koji su pretili da padnu, tobom tkao čelične strukture koje su armiranim vezom sjedinjavale u jedno, vredno, delove slagalice mog voljnog života.
Znao sam da postojiš. I pored svih onih koji su govorili da te nema, i posle svih ličnih razočaranja i poraza, kraj svih spomenika krajputaša tebi, ja sam i dalje osećao da čitav svemir počiva na tebi.
Osećao i predosećao da ćeš se, ipak, na kraju mog traženja, čekanja i očekivanja pojaviti…onakva, baš kakvom sam te i zamišljao. Onako, kao sunce u jutru, zvezda u večeri, ti u mom životu.
I došla si mi, ljubavi.
