Ja san bolesnica od škola.
Di god za koju čujen ja bi se upisala. Svi misle da san luda jer iman godine a i „naškolala“ sam se. Muž je zaključija da su mi „ukinili“ mirovinu. Ja se pravin blesava. Zato, čin koji muški počme protiv žene- šapnem umiljato: nemoj!
Nisan u tin školama bogzna šta naučila. I ako jesan, zaboravila san brzo. A i tvrdoglava san (potvrdit će učitelji) pa radin po svoju.
Kome se sviđa, dobro. Kome ne, štaću mu ja. Ni meni nije sve na ovom svitu drago. Najvažnije je da me to ne ljuti. Da razumin. Taka se sebi sviđan.
To nije pamet, znan ja. To je rast duše. Lipo to Drago Plećko objasni. On je čovik pametan i duhom bogat.
Ali, tila san o školama.
Naučile su me da moram biti ono što jesan. Nema skrivalice. Umjetno izgleda. Jedna moja učiteljica mi je napisala:
-oslobodi se-
A mater mi je cili život govorila: pazi … šta će reć svit?
Poslušala ja napokon učiteljicu! Matere odavno nema. Više je se ne bojin. Nemože me gledat onin milin očima dok mi „ispire“ mozak.
Enti svit!
Nek govori šta oće. Govorija je uvik. Ma koliko se ja ubivala nisu bili zadovoljni. Uvik su imali nešto za reć.
Ža mi je samo da san se kasno upisala u školu moje učiteljice.
One prave, pametne.
