Dođu tako dani kad ti se čini da je život otišao bez tebe,
Кad ti se čini da te niko ne razume i da je sve što kažeš pogrešno.
Кad ti se čini da su svi na drugoj strani, a ti sam.
Кad ti se čini da nemaš snage da započneš dan.
Кad ti se čini da drugi sve znaju, a ti ne znaš ništa.
Da je sve ono u čemu si ranije bio dobar – obmana.
Da se sve promenilo, a da si ti neprilagođen…
Кad ti se čini da sve stoji, a samo ti padaš…
Кad te telo boli jače i strašnije, da su ti bore dublje i ružnije, a sve želje i napori uzaludni i zabludni.
Možda zato što je napolju hladno i sivo, što kiša danima rominja.
Možda zato što su sve srodne duše daleko… a oni koji su te voleli i hrabrili nemaju više snage, ili ih nema više.
Zato što je ono što si govorio često bez ulaska u značaj, sada konačno.
Zato što je oko tebe sve sitno i nevažno, pa zato postaje krupno i važno.
Dođu tako dani za svođenje računa…
Кad se pitaš šta je od tebe ostalo – da li je moglo više, drugačije…
Dođu tako dani kad ništa ne možeš, osim da čekaš… da čekaš da to prođe…i znaš da će proći…jer sve prolazi…
