DOĐEŠ UZMEŠ I…
Dođeš, uzmeš, odeš. Gotovo svakodnevno nas bombarduju u ovoj zemlji krvi i meda, kriminala i laži. Ovaj slogan nam se već gotovo uvukao u pore. Navuku nas. Nismo glupi, ali smo očajni, ovo nam dođe kao trenutak sreće, rešenje naših ni malo jednostavnih situacija. Jure nas razne agencije za naplatu dugova. Ne javljamo se na nepoznate brojeve, na Tv-u nam je stalno uključena kamera, da vidimo, ko nam zvoni. Pokušavamo da se zavučemo u mišju rupu, ali nas onda sa malim komadićem „sira“, iz te rupe izmame iskusni mačkovi, bankari. Opušteno, misleći da ćemo se kući vratiti nasmejani, sa zatvorenom finansiskom konstrukcijon, izlazimo iz svoje rupe, i odlazimo u banku.
Tamo nas naravno čekaju nasmejani lihvari. Keze nam se najlepšim osmehom, kao da reklamiraju pastu za zube. Pitaju nas, koliko bi mi to želeli novca, pa da oni kliknu na dugme i reše sve naše probleme. Deda, kupuje unučetu šta poželi, daomaćica ima novu mašinu i celu belu tehniku, televizor, kao pola sobe, stigao na mala vrata. Sve su to snovi, za koje mislimo da će se ostvariti. Onda nam ljubazni lihvar uzme anamnezu, poput Mice ubice, i pošalje nas, da samo nekoliko dana sačekamo, pa da se probudimo i započnemo potpuno novi opušteni život. Pošto nam ništa drugo ne preostaje, odemo kući, grickamo nokte, izmolimo stotinu Očenaša, iskajemo i pokajemo sve svoje grehe, a onda nas iz panike budi zvonjava telefona.
– Halo, da li je to Petar Petrović?
– Jeste, izvolite!
– Moram da Vas obavestim, da niste kreditno sposobni, ako se stvore uslovi dogodine, javite se!
Tutuuuuuuuuuuuuuuuu… Odzvanja nam u ušima.
Onda se više ne čuje ništa. Svet vam se srušio, pretvorio u malu baricu naših suza. Snovi su ostali snovi. Budi nas poznati glas sa malog ekrana, našeg starog Tv prijemnika: “ Dođeš, uzmeš, odeš, sa bilo kojom platom…“ Ponovo zatim: “ Jednog dana rešio moj deda, da mi kupi, sve što meni treba:::“ pa takođe poznato: „Može, može…“.
Može tačno je, ali šta je to “ može“. To je da može svako da nas vuče za nos, kako mu se i kada svidi. Može i to da se u ovoj zemlji krvi i meda, kriminalci oslobađaju od optužbi, duguju državi ogromne pare, i stalno ista priča, a mi stalno i hronično nećemo biti kreditno sposobni, jer naš kredit bi, ako ga slučajno sa docnjom vratimo, mogao oštetiti ovu zemlju za velike novce. To nikako ne bi bilo dobro.
Na kraju našeg veoma „uspešnog“ dana i finansiske konstrukcije, kroz koju i dalje duva promaja, razmrda nas vest, koju ponavljaju na svakih pet minuta: “ Konačno se zna za koga se odlučio Zlatan Ibrahimović, igraće za Mančester Junajted“. Posle toga mirno možemo otići na spavanje, bez uobičajene doze antidepresiva, i još mirnije možemo zaspati na leđima, jer eto svet ima i svoju lepšu stranu. To što taj deo kolača još nismo probali, nebitno, možda i hoćemo, kada postanemo kreditno sposobni.
Što se mene tiče, ja bih ove lihvare 21. veka, ipak kaznila, zato što bez blama lažu, a na Boga nikako ne misle. Ha, ha, ha, dođeš, uzmeš, i…
