Danica zimi najviše voli da kupuje pomorandže.
Eto baš juče u Maksiju kupi 2 vrećice pomorandži: Akcija 50 din.
– Da li treba da ih merim, pošto ne vidim cenu? – upita prodavačicu. – Često kupujem po marketima i u svakom je sve različito; nekad se mere, nekad ne.
– Ne, već su izmerene. Samo odnesite na kasu. – odgovori ljubazna prodavačica.
Baš su bile slatke, a nisu ni skupe.
Danas skoknu na brzaka u „Rodu“ da kupi meso. UHa, i ovde vrećice pomorandži: još jeftinije: 45 din po kilogramu. Opet ne vide nalepnicu sa cenom na vrećici, pa za svaki slučaj upita jednog od prodavaca:
– Da li treba da ih merim?
– Ne.
U „Rodi“ je uvek gužva, ali Danica se toga seti tek ispred kase; kad ugleda red i kad shvati da zbog dve namirnice mora da čeka sve one ispred sa kolicima punim robe. Nije imala kud, stade u red nervozno cupkajući i testirajući svoje strpljenje.
– Morate pomorandže da izmerite – reče joj nova kasirka.
Zbunjeno pogleda oko sebe, tražeći pomoć, ali shvati da nema izbora pa nevoljno izađe iz reda.
Mladić koji je sad bio na voću, uze vrećicu pomorandži i stavi je na vagu uz komentar, više za sebe:
– Ne mora da se mere.
I ovde su „složni“: kod jednog ovako, kod drugog onako, a samo nas „sloga spasava“. – promrmlja i Danica za sebe i potrča prema kasi.
Tamo je sad bio još duži red. Ha, da li da kuka, ili se smeje? A baš stvarno joj se žuri. Pogleda opet oko sebe i ugleda bakicu. Кako bi olakšala sebi, reši da se požali simpatičnoj bakici :
– Jedan mi kaže jedno, drugi drugo. Sad moram ponovo da čekam, a baš mi se žuri. Ne zna čovek koga da sluša.
Bakica je pogleda pa ljubaznim glasom odgovori:
– Morali ste da merite pomorandže, to se svuda tako radi.
– Ali juče sam u MAКSI-ju kupila, a nisam merila – Danica poče da se pravda.
– A ne. U MAКSI-ju mere na kasi.
Danica je sad bila već totalno zbunjena; ipak se seti:
– To je drugi MAКSI. Taj je u centru, ovaj gde sam ja bila nema vagu na kasi.
– Mora da se meri.- bakica nije odstupala.
– Ali ja stalno kupujem pomorandže i nekad je ovako, nekad onako. Merila bi ja, ali rekli su mi da ne treba. – poče da se pravda, ali odmah shvati da je napravila grešku.
– Ne, ne. Svuda se prvo meri. Zamislite da Vam daju manje; da nema tačno kilogram? Imali bi pravo da ih tužite inspekciji. Zato uvek morate prvo da merite. – smireno je nastavljala da joj objašnjava bakica, dok se u Danici penjao bes, sve više: „kud baš danas da kupujem, kad sam kupila juče? Кud baš naleteh na ovakvu sveznajuću bakicu? Jao, žurim, a moram opet da čekam red i još i predavanje da slušam.
– Niko ne voli da ga potkradaju. Morate da budete oprezni i zato morate da merite.
„Gde se gasi?“ – pomisli u sebi i pokuša da se smiri, jer nije želela da dozvoli da joj bakica pokvari dan.
Osokoljena odobravanjem kasirke, bakica nastavi da priča, a Danica ne reče više ni reč. Кad konačno dođe na red, brzo plati račun i požuri da što pre izađe napolje. Samo još da vrati prethodno dobro raspoloženje…
Dan je tako lep, pa poče sebe da teši: „zašto se ljutiš, kad je bakica bila dobronamerna i pričala je o sasvim logičnim stvarima… ali nije me slušala i nije mi verovala… Možda zato što je bila sigurna da je u pravu…“ – unutrašnji dijalog joj nije popravio raspoloženje onako brzo i lako kako je želela. Bakica ju je baš iznervirala:
„Bože, može li neko da bude tako naporan iz najbolje namere?“ – zapita se.
„Naravno. Pa ona je ista JA!!!!“ – u trenu joj sinu.
Ha, bakica ju je ipak nečemu naučila:
Nikome ne trebaju saveti, objašnjenja, pametovanje!
Setiće se toga kad ona poželi sledeći put nekome da bude „dobronamerna bakica“. Ljudima najviše prija ona kratka, slatka rečenica:
– Da, u pravu si!
