DOBA SLAVE I ČOVEČNOSTI: Kako je izgledalo biti vitez u srednjevekovnoj Srbiji?

Danas uplovite sa nama u zanimljivu avanturu, u kojoj ćete se „zabaviti“, ali i naučiti mnogo toga, a pre svega se osvestiti i spoznati da je Srbija, zaista, bez obzira da li ste patriota ili ne, jednom bila zemlja slavnih heroja, dostojanstvenih vitezova, zemlja časti, poštenja i čovečnosti. O tome smo razgovarali sa Markom Aleksićom, čovekom koji je magistrirao srednjevekovnu arheologiju, i godinama se bavio izučavanjem srednjevekovnog oružja, kao i uopšte okolnostima i uslovima tog perioda istorije.

– Moja najuža specijalnost jeste srednjovekovno oružje, a negde se uz to vezuje i viteštvo. Možda pomalo „patetična“ tema, ali svakako tema koja zaslužuje odgovore. Širom Srbije školarcima držim predavanja „Da li je srednjevekovna Srbija imala vitezove“, a verovatno isto zanima i širu javnost. Da, bilo ih je – treba znati da mi kao zemlja imamo najveće globalne brendove kulture –  a to su upravo vitezovi i srednjevekovno carstvo – započinje priču Aleksić.

Poznati srpski arheolog, istraživač i predavač pokušao je da dočara i vitešku atmosferu u srednjevekovnoj Srbiji. Filozofija srpskih vitezova ogledala se u sledećem – imali su visok moral, bili spremni i da ginu za svoj cilj, i žrtvuju najvrednije što imaju. Zapravo priča o njima je priča o žrtvi i višoj svesti o sopstvenom postojanju.

– Naši najpoznatiji vitezovi jesu Marko Kraljević, Stefan Lazarević, Miloš Obilić, Nikola Skobaljić, ali svetle i prave primere viteštva imali smo i nekoliko vekova kasnije – tokom Prvog svetskog rata, recimo. Zanimljiva je priča o Stefanu Lazareviću – on je bio vitez Viteškog reda Zmaja, poznat i priznat u čitavom svetu. Iz osnivačke povelje reda Zmaja znamo da je upravo despot Stefan bio prvi vitez, a članovi ovog reda bile su vodeće ličnosti tadašnje Evrope. Mladi ratnici svuda iz sveta „hrlili“ su u Srbiju kako bi ih baš Stefan Lazarević proglasio za viteza, i to su smatrali najvećom čašću. Spomenuću i vojvodu Nikolu Skobaljića iz okoline Leskovca, koji se „ludački“ borio protiv Turaka, i to onda kada su već svi bili pokoreni, a da sve bude još „luđe“, njega su mnogi sledili u toj borbi. On je, čak, i do nogu potukao Turke u bici 1454. godine, zbog čega je iste godine nabijen na kolac – kaže on.

Viteška tradicija bila je duboko ukorenjena u srpskom narodu, sva viteška ikonografija i prateći elementi bili su potpuno prisutni. Vitezovi Srbije imali su tada „najmodernije“ naoružanje i prave, kvalitetne oklope, baš onakve kakve viđamo danas u filmovima.

– Srpski vitezovi bili su dobro obučeni, vrhunski ratnici sa sjajnim naoružanjem. Mi smo uvozili vitešku opremu, ali smo imali i razvijenu domaću proizvodnju. Tu je primer slavnog Vojvode od Preljuba, generala cara Dušana, koji je imao svojih 500 oklopnika, i to je armija koja je izvojevala mnoge bitke. Danas znamo kakve su oni nosili šlemove, grudne oklope, metalne oklope za noge i možemo slobodno da kažemo da je to bila najsavremenija oprema u tom trenutku u Evropi – naglašava magistar srednjevekovne arheologije.

Srbija je narod koji je imao bogatu ratničku tradiciju, iz koje je „prirodno“ proisteklo i samo viteštvo. Prvi od slavnijih vitezova našeg doba bio je Marko Kraljević, a njegove eksplicitne viteške vrednosti svode se na ono čuveno „ni po babu, ni po stričevima“. Naime, on je kršio običajne vrednosti, i sudi po pravu, po zakonu. Reči njegove majke „Nemoj sine ogrešiti duše, bolje ti je izgubiti glave, nego svoju ogrešiti dušu“ donose na svetlost dana taj novi kvalitet ratnika – viteza. Vitezovi su zapravo i nastali kako bi zaštitili slabe od jakih, a u tom svojstvu nastao je i zakon.

– O samoj viteškoj kulturi u Srbiji, ali i njenom značaju u svetu govori i interesantna priča o italijanskom vitezu Frančesku de Salomoneu iz grada Treviza. Protumačen je natpis na njegovom nadgrobnom spomeniku iz 1304. godine u kome se napominje da je proglašen za viteza od strane raškog kralja Uroša. Dakle, jedan od najuticajnjih ljudi tog vremena u Trevizu kao najvažniji podatak o svom životu smatrao je činjenicu da ga je srpski kralj proglasio za viteza – dodaje Aleksić.

Zašto je zapravo važno da znamo sve ovo?!  Zato što neretko glorofikujemo srednji vek tuđih kultura, u njega imajući uvid preko popularnih filmova i serija, ni ne znajući da i sami imamo čime da se podičimo.

– Veoma je važno da naša deca i omladina imaju svest o tome da dolaze iz jedne sredine sa bogatom istorijom. Važno je da im usadimo samopouzdanje kada odu u beli svet, da im ne dopustimo da im druge nacije „nabiju“ komplekse. Izvoz i nametanje kulture su suština kulture; dakle, poenta je investirati kompleks u tuđu kulturu, kako bi se dobila ekonomska ili druga korist od toga. Ipak, znanjem i svešću o svojoj istoriji mi možemo protiv diktata tuđe kulture – akcentuje naš sagovornik.

Šta je TAJNA viteštva?

Koje su bile glavne karakteristike viteza, i šta je ono što ih u stvari razlikuje od običnog ratnika?

– Smatra se da je srednjevekovni vitez nastao po konceptu „miles kristi“, što u prevodu znači „hristov vojnik“. To je bio novi tip ratnika koji je pre svega imao izražena moralna načela, u kojima i jeste suština viteštva. Prvi put u istoriji ljudskog roda ratnik nije bio samo jak i hrabar, već je bio i moralan. Dakle, za razliku od arhajskog, starog tipa heroja, koji je bio sujetan, kršio je sve običaje, i imao „socijalni komfor“,  vitez je morao da bude etičan. Prvi vitezovi su zapravo nastali kao vojni ekvivalent monaštvu, oni su imali ideal siromaštva i žrtve za svoje versko opredeljenje. To im je dalo autoritet da vremenom postanu tako popularni širom Evrope – ističe sagovornik portala „Dnevno“, dodajućI:

– Vitez je u vojnom smislu teško oklopljeni konjanik. Ne postoji vitez bez konja i bez viteške opreme. Vitez nije morao da bude plemić, niti da ima dobro poreklo, ali je MORAO da ima moralna načina. Dakle, vitez je kao novi heroj bio van društvenih okova, imao je određene ratničke atribute, ali i razvijenu etiku.

Ipak, jedna stvar važnija je od svega, ona je „čarobni“ sastojak koja viteza čini gospodinom i herojem, ali i pokazuje da viteštvo privilegija namenjena svim ljudima, a ne samo borcima.

– Tajna viteštva krije se u lakonskim rečima našeg čoveka – Marka Miljanova, crnogorskog glavara iz 19. veka. On ju je predočio u naslovu svoje knjige, koju je napisao u trenutku kada su olako „letele“ glave, a stradanje je bila svakodnevna i realna pojava. On je bio nepismeni junak, ali je rešio da se opismeni samo kako bi mogao da napiše dirljive reči o sudbini svojih Crnogoraca. To je knjiga „Primeri čojstva i junaštva“ i upravo je to TAJNA VITEŠTVA. Junaštvo je hrabrost, veština kojom branimo sebe i svoje najbliže od drugih, a čojsvo je ono čime drugoga branimo od sebe. Čojstvo su osobine  koje nas čine boljim, koje nas uče da ne budemo sujetni, agresivni, posesivni, već da prosto budemo ljudi. Poenta viteštva jeste da je na prvom mestu upravo ta čovečnost, a tek onda dolazi i junaštvo. Ovo govori i da viteštvo nije privilegija ratnika, već pre svega univerzalna vrednost, jer svi možemo da budemo čovečni –

Romantični vitez i koncept muško-ženske ljubavi

Uz pojavu viteza, u narodu su postale popularne i romansirane priče, koje su prenosili tadašnji trubaduri. Zajedno sa konceptom viteza pomaljala se i ideja muško-ženske ljubavi u vidu romantike i herojstva za damu, što je jedna vrste revolucije u istoriji ljudskog roda. Masovno su se čitali i viteški romani, recimo „Roman o Troji“ i „Roman i Aleksandru“, a poznata je i činjenica da je postojao roman „Tristan i Izolda“, mada je izgubljen. Upravo je taj roman oslikavao romantične čežnje srednjevekovngo doba, a to je, podsetimo, bila romansirana priča nastala  po čuvenoj legendi. Kakve je to vitez imao obaveze prema ženi, i kakav su položaj uopšte uvažavale dame u srednjevekovnom društvu?

– Obaveze viteza prema ženi bile su vernost, poštovanje bračne zajednice i porodice uopšte.Odlika srednjevekovnog društva bila je velika vezanost za najbliže, i lojalnost je bila na ceni više od svega. Takođe, u to vreme započelo je na neki način prvo priznavanje ravnopravnosti žena, i pravi vitez to je morao da uvažava.  Žena je u to doba mogla da ima svoju ličnu slobodu, mogla je i da se razvede i nesmetano vodi svoj intiman život. Vitez je morao da štiti integritet svoje izabranice. Obaveza dame prema vitezu takođe je bila vernost, a potom je trebalo da vodi računa i da glas o njoj bude dobar – dočarava Aleksić, i kao primer o pravima žena u to doba navodi monahinju Jefimiju:

– Svima poznata iz epskih narodnih pesam je monahija Jefimija, strina Marka Kraljevića. Ona je bila žena visokog duha, radoznala, čitala je filozofske knjige, govorila više jezika. Ona se nakon smrti muža, Uglješe Mrnjavčevića, jeste zamonašila, ali to tada nije predstavljalo potpuno odvojenost od svetovnog i privilegovanog života. Ona je i dalje putovala, imala je svoj dvor, nije nosila monašku rizu, imala je priliku da razvija, i što je važnije, ISPOLJAVA svoj talenat. Zapravo je njeno monštvo samo poslalo društvenu poruku da nakon smrti muža, više ne želi da se udaje. Dakle, bila je žena bez zaštite muškarca, a ipak je uživala društveni ugled – objašnjava naš sagovornik.