Pomislio je da je najzad našao pravu. Komunikacija je bila tečna, lagana i mirna, tek na trenutke se usplahirivši vrcavim humorom i vrludavom širinom duha. Odisala je spontanšću i, činilo mu se, apsolutnim podudaranjem njihovih misli.
U svakoj rečenci osećao je podstrek, podršku, a opet u isto vreme i njen čvrst stav. Razmenjivali su mišljenja o svomu i svačemu i kao da nije postojala tema o kojoj ne bi mogli pričati satima. A sati su prolazili…i dani…U jednom trenutku poželeo je da se kontakt poboljša…da više ne sluša u razgovoru sa njom odjek samo sopstvenih reči. Poželeo je da je zaista čuje.
Misao nije bila samo želja njegova. Glas joj je bio drag. Posle stečenog osećaja koji se nekako ugnezdio između petog i sedmog rebra, sa leve strane njegovog tela, njene reči su tvorile muziku za njegove uši. Jeste, to je ona. Smatrao je da osoba koja ima takvu boju glasa jednostavno mora biti njemu odgovarajuća.
A onda je dobio poklon. Njenu sliku. Pa, ima li lepše? Ne! Duga, ravna, cvrvenkasta boja kose se savršeno slagala sa rumenilom njenih blago napućenih usana. Oči krupne, vlažne, crne…Kao slatke trešnje posle kiše…Nije prestajao da gleda njenu fotografiju. A onda je pristigla i druga. Još lepša. Najlepša!
Nije se tako ponadao već, njemu čitavu proteklu večnost. Od petog do sedmog rebra, nada se strelovito širila ka krajnjim i najudaljenijim tačkama i granicama njegovog uma i njegovog tela. Nalazio se na korak od potpunog prepuštanja, na korak od zaljubljivanja i bio je zadovoljan iščekivanjem sreće koja je putovala ka njemu.
A onda je ona rekla da je kao mala volela “Jupi” sok. Da je žvakala “Bazuku”. Da je do deset puta videla Tita…
