Upravo sam shvatio da sam se navukao na pisanje. Ove retke trenutke slobodnog vremena koristio sam da ponešto zapišem. Hvala bogu što me nije spopala svrab da pišem pesme. Tu bih se rastopio kao santa leda na Grenlandu. Zapisujem samo ono što je ostalo u sećanju nekoliko dana kao doživljaj koji ima produženo dejstvo. To znači da je vredno da se sačuva od zaborava za neka buduća vremena.
Ovaj poslednji zapis u studenjaku želim da ostane svedok događaja onakav kakav je bio, da ga ostali životni događaji ne zatrpaju, već da kažem: ovako je, brate, bilo…
Ležim na krevetu u studentskoj sobi u kojoj smo nas četvorica stavili tačku na studentske dane. Laki i Džoni su se već iselili, ja za koji dan, Miloš ubrzo. Upravo sam diplomirao. Na ovom razglavljenom krevetu na kome je godinu dana ležao student Petar, sada leži diplomirani inženjer elektrotehnike i računarstva. Nasuprot mene, otvoren prozor kroz koji sam bezbroj puta umornog pogleda posmatrao park kroz koji su promicali studenti u dom ili iz doma. Ta reka kretanja utišavala se tek posle ponoći. Mladost ne spava.
Misli mi lagano klize kroz vreme, mrse se i raspliću. Čudnom vezom grupišu se događaji i doživljaji iz tek proživljene odbrane diplomskog rada, sadašnjeg melanholičnog trenutka i osećanja kako mi misli kidišu prema danu kada treba da se pojavim na razgovoru u vezi podnetog CV-a.
Hteo bih da ovo sadašnje vreme traje, da se ništa ne menja, da još jednom proživim tek otkucane trenutke moga studentskog trijumfa, odbrane diplomskog rada, da uspostavim neku hronologiju, šta sam i kako rekao.
Na stranu izbor teme, konsultacije sa profesorom, muke oko nekih rešenja, literature. Sve je teklo pozitivno. Usput sam se interesovao za posao, dakle, kuda krenuti iz studentskog grada. Na vreme sam obavestio sam roditelje o datumu odbrane diplomskog i time uneo veliku frku u porodicu. Toliko puta su svi pojedinačno zvali da sam se do daljnjeg za njih isključio. Javili su da dolaze „da budu uz mene u svečanom trenutku“. Stojeći pored katedre gde je zasedela komisija, slušao sam svoju biografiju i najavu teme i odbrane, a u vidnom polju su mi bili moji roditelji i članovi uže porodice, prijatelji cimeri, kolege i koleginice. Nije da nije bilo treme. Ali, doživljaja. Strava!
Sve je teklo očekivano, pomalo sam brzao u objašnjenjima, da bih pri kraju tog jedinstvenog razgovora sasvim vladao situacijom. Sada bix malo drugačije, ali, gotovo je. I u tim zgusnutim momentima činjenica, sevale su mi misli o tome kako su ove svečane trenutke nekada davno preživeli moji roditelji i veći broj članova naše porodice. Stajao sam pred komisijom, ali ova komisija u publici bila mi je jednako važna, verujem, i stroga. Bodre me osmesima, dizanjem palca.
Još mi u ušima odjekuje aplauz prisutnih, koji je verifikovao moju diplomu. Zatim čestitanja.
Prvo me je zagrlila majka, baš majčinski, nežno je naslonila glavu na moje rame… Baš, baš, onda ćale izgovori:
– Čestitam, sine! – smeškao se moj otac i zagrlio me širokim zagrljajem, kojeg pamtim iz detinjstva. Tako sam išao od zagrljaja do zagrljaja, na granici da zasuzim.
– Nije, brate, bilo lako – reče Marko. – Koliko smo samo piva popili do ovog diplomskog…
I dok me voljena Milica grli, preko ramena sam ugledao baku kako prilazi mome profesoru mentoru, pruža ruku ljubazno, na njen način. Diskretno prilazimo da čujemo bakino obraćanje. Brzo priđem da spasim situaciju, ali baka je već govorila:
– Čestitam, gospodine profesore, na sjajnom nastupu. Ali, i kandidat je bio odličan! Znate, Petrov deda je bio nekada redovni profesor Kragujevačkog univerziteta, mi mnogo držimo do porodične tradicije. Ja sam Petrova baka…
– Hvala, gospođo, bilo mi je zadovoljstvo – izusti profesor sa blagim naklonom. Onda sam ja uz osmeh zagrlio baku koja mi je kroz suze nabrajala sve lepote ovog sveta koje želi da me prate kroz život.
– Ne brinite, bako, sada ćemo mi njega da ženimo – dobacio je Laki, da opusti situaciju.
Za svečanim ručkom osećao sam se nekako usamljen i odvojen od svih. Ni sada mi nije jasan onaj talas tuge, ili čega već, što mi je prohujalo kroz prsa kao cunami. Tolike godine borbe s naukom vode do ovog trenutka koji pokazuje da je čovek uspeo u svojim namerama!
Vojin reče i podiže čašu:
– Za Petra…
– Za Petra! – zaorilo se restoranom i posle prve, druge loze rasvetlila mi se sva mrklina. Dobra muzika otvara vidike, razgaljuje srce. Na kraju smo ostali mi drugari, cimeri, u tom grčkom restoranu gde smo lupali tanjire (plastične) i igrali sirtaki, kao Entoni Kvin, pa moravac već raspojasani i zdravo podnapiti, što bi rekao Džoni.
Sve je to sada već iza mene. Moram da se pakujem i idem na novu adresu. Umesto knjiga, na stolu leže raspakovani pokloni. I koverta od porodice; unutra čestitka na kojoj se sija Ajfelov toranj i priložen novac.
Tako će i biti. Rekao sam Milici:
– Da li biti činilo zadovoljstvo da otputujemo u Pariz na nekoliko dana? Ona baš ume da se raduje. Zagrila me i spustila glavu na rame i prstima tipkala po mojim leđima kao po klaviru.
– To je vrh vrhova! Tako je to kod nas ide, uz muziku…
– Bilo bi to sjajno – rekla je moja umetnica.
Da li će me to ispuniti istinskom radosti, videću. U virtuelnom Parizu bio sam više puta, razgledao na internetu Ajfelov toranj, Luvr, tu malu Leonardovu sliku oko koje je neverovatna gužva, Versaj, Mulen Ruž.
Danas nema tajni, ceo svet je na dlanu! Jednim klikom do Madeire! Kako će biti kada stanemo ispred originala, videćemo. To treba zapisati. Putopise gotivim.
Ovo putovanje je prva kompenzacija za sva propuštena putovanja svih ovih godina zbog obaveza na fakultetu. Koliko nedeljnih bakinih ručkova sam propustio! Skoro mi je rekla:
– Dođi za vikend. Mama će spremiti lazanje, a ja ću da spremim lovački gulaš sa kiflicama od krompira, uz to zelenu salatu…
Pala mi je napamet često upotrebljavana sekvenca:
„Ono što te ne ubije, ojača te.”
Izdržali smo bitku u prvim redovima. Čvrsti smo kao čelik, tj. naš omiljeni Korčagin.
Da li mogu da donesem valjan zaključak na osnovu mojih tinejdžerskih i studentskih dana, ali osećam da u svakom čoveku živi unutrašnji, lični pilot, svemoćna, božanska svetlost koja ga vodi i održava u neprestanoj ravnoteži između želja i mogućnosti, snova i realnosti.
Doći na raskrsnicu i izabrati pravi put, kažu da to pripada mudrosti.
Novi početak i putovanje prema vrhu, sa koga se vidi neka nova staza i novi neosvojeni ledeni breg.
Shvatam. Život je putovanje.
– Kraj –
Sedamnaesto i poslednje poglavlje iz knjige Ljubice Žikić „Dnevnik jednog odrastanja“
Roman za decu i mlade
Institut za dečju književnost
Beograd
2024
