Koliko znam moja baka je živela sasvim lepo. Nikada se nije žalila na život i ljude. Bar se o tome nije pričalo. Deda ju je negovao kao cveće. Putovali su po celom svetu. Dakle, imali su para. Kaže da je imala sreću da se rodi u pravo vreme, u zlatno doba jugoslovenskog Perikla. Tako kaže.
Drugo je što je ona bila za program zdrave ishrane i što je uvek nešto mesila: štrudle pune fila, bilo sa sirom, makom, orasima, krofne, gibanice, rezance različite debljine i dužine.. Pekla, okupljala prijatelje na sedeljke, rođendane, uvek neki kul razlog.
Radila je sa svojim drugaricama u humanitarnim udruženjima. Odnosila je iz kuće suđe, odeću, obuću, jastuke, ćebad, kapute. Svi smo prisustvovali opasnom napadu na baku, kada je skoro nove dedine i mamine farmerke odnela, „neko nema ništa”, bio je njen odgovor.
– Sramota je da pored nas žive ljudi koji nemaju. Moramo pomagati, biti milosrdni.
Nije mi se sviđao taj zastareli izraz, sve do onog dana kada sam se u Đačkom parlamentu opredelio za ministarstvo koje je imalo socijalni program. Eto, to je uticaj porodice; svi smo od nje naučili da delimo, dajemo, da podržavamo humanitarne akcije, da imamo osećanje za ljude oko sebe. Nije to danas vrednost koja se ceni, ali, meni stvarno odgovara humanitarni rad i baš me ispunjava. Znam napamet bakinu priču o radničkoj klasi u Titovo vreme bratstva–jedinstva… Majko moja, tada su svi ljudi radili i gradili, išli na more i u planine, vozili se u fići, stojadinu ili jugiću, učestvovali na dobrovoljnim omladinskim radnim akcijama, na sletovima za Dan mladosti…
Brate, kaže da su izgradili Novi Beograd.
Zamišljam bakicu u tom njenom socijalizmu. Diplomirala na vreme i brže–bolje se udala za svog dečka, moga dedu, iz druge republike. Odmah deca, porodica. Zamišljam kako su đaci slušali njene hvalospeve o velikim piscima i velikim delima… Strava… Ova moja profesorka bakin je đak i puna respekta… Eto, tu su moje nevolje. Moram neprestano biti spreman da ne obrukam baku. Kada pita kako je profesorka, odgovaram bakinim rečima: „Odlično“! Da, da. Sve je merila ocenama: to ti je za trojku, za četiri plus.
Kada joj okopam ruže, redovno dobijam čistu peticu. I novčanu nagradu, ne mogu da prećutim. Možda sam malo i na baku baš po tome što ne mogu da prećutim.
Tako sam rastao uz baku, neumornog humanitarca. Brate, nije bilo lako.
– Moramo negovati empatiju – rekoh, tek da nešto kažem afirmativno.
– Šta znači empatija? – upita baka. – Prevedi mi.
– Pa kada brinemo jedni o drugima – rekoh, svestan da sam otvorio sebi problem.
– Ima li razlike između izjave: ja saosećam ili ja empatišem?
– Naravno da ima. Jedna je domaća reč, a jedna je strana reč, recimo termin – rekoh brzopleto.
– A kako deluju na onog kome su upućene? – upitno me posmatra baka.
– E, sada ti teraš mak na konac… – i već me baš nervira ta preciznost; drvi ga baka opasno.
– Razlika je i po značenju i zvučanju. Saosećanje znači da delimo osećaj bola ili tuge ili brige sa njim, da naše srce strada kao i njegovo, da smo uz njega i da ga ne ostavljamo samoga i ne zaboravljamo, da ne možemo biti srećni dok je on nesrećan. Sve to znači ova jedna reč koja zvuči meko, milo, kao melem na ranu. Saosećanje je najlepša srpska reč, zapamti, lepša od reči praskozorje koju su naši jezikoslovci proglasili kao najlepšu u srpskom jeziku. Ne, ne… Reč saosećanje je najlepša.
Pristajem i prihvatam njeno tumačenje, u pravu je, kažem, ali ne možemo da proteramo nove reči. Valjda se i jezik menja.
Sve se menja samo moja baka tera po nekadašnjem i smara opasno. Moram da pitam drugare kakve su njihove bake. Upoznao sam Miloševu baku, gospođu Ljiljanu, koja ne odustaje od mišljenja da je francuska nacija dala najviše svetskoj kulturi i da je franuski jezik nepravedno prognan iz naših škola i tako je engleski postao dominantan. Recitovala nam je Barbaru, stvarno, jezik za poeziju, zvuči baš ok. A Iva mi je pričala da njena baka hoće da je nauči da hekla i veze. Pita je kako misli da se uda, a ne zna ništa da radi „u rukama”.
Jedna konstatacija stoji: sve bake opasno zakeraju.
Kida.
– nastaviće se –
Četvrto poglavlje iz knjige Ljubice Žikić „Dnevnik jednog odrastanja“
Roman za decu i mlade
Institut za dečju književnost
Beograd
2024
