Ovu drugu godinu studiranja živim u stanu koji je baka nasledila od svojih roditelja. Svi smo se složili da će mi u stanu biti mirnije, udobnije, bolje za učenje; miran kraj, uređen, ispred parkić pun zelenila. Tom mojom ulicom ne prolazi nijedan bus. „Stras` božija”, što bi rekao Radašin.
Prostorije stana su pune znakova nekadašnjeg života mojih predaka „po babinoj liniji”. Ne obraćam pažnju na goblene u teškim, baš ekstra ramovima, stare uramljene fotografije sa venčanja i odsluženja vojnog roka. Kroz stakleni deo ormara proviruju kristalne čaše i flaše. To ne otvaram. Meni je na stolu kompjuter, okolo gajtani, slušalice, čaše, šoljice, tako to.
Uživao sam u tišini kraja i stana samo prvih mesec dana. Onda sam počeo da osećam nedostatak one gužve i kretanja po sobi u studenjaku. Nas trojica smo imali po krevet i sto, ormare, garderobne, kupatilo. U ćošku metla i lopatica, džoger za čišćenje. Morali smo da budemo uredni, inače je katastrofa.
Nedostaje mi ono prekidanje učenja nekim pitanjima, dilemama, zezancijama, dobrim vicem, prolaženjem u kupatilo, telefoni. Sada mi je sve široko, pospremljeno, lomljivi ukrasi na svakom mestu. Neka velika vaza čuči u predsoblju i ja u nju stavim moj kišobran. Valjda je za to predviđena. Frižider je pun, majka donosi li, donosi. Džaba, meni fale drugari i ručak u menzi.
Danas posle predavanja, nakon dužeg vremena, odem u Lolu na ručak. Nema gužve. Biram pasulj sa kobasicom, salatu, hleb, supu… Čudo živo, nema soli na stolu; ko hoće da posoli mora da uzme u kašiku i donese do stola. To me svaki put iznervira… Da li je moguće da štede na soli. Pa, to nije šećer da možeš da jedeš i ližeš, brale, primitivizam čisti.
U toj menzi se hranio moj ćale i moja majka u „vreme sankcija”. Tu je započela njihova ljubavna idila, love story. Majka je pričala o tim teškim vremenima građanskog rata, a posebno raspada Juge, inflacije i sankcija, opšteg poremećaja.
Prodavnice su bile potpuno prazne, ljudi su kupovali robu izloženu po ulicama i pijacama, pored koje su sedeli ljudi koji su bili inženjeri, profesori, tehničari svake struke, koji su izgubili posao i radili bilo šta, samo da se preživi. Čisto ne mogu da verujem da se to događalo u zemlji Srbiji! Nije bilo goriva i roba nije stizala ni na pijace. Novac je bio bezvredan. Za primljeni studentski kredit majka je kupila veliku milka čokoladu. Živela je tako što joj je majka Milica svakog vikenda slala hranu: kiflice, pite, pohovanu piletinu, džemove, ajvare. To ne mogu stvarno da zamislim kroz šta je ovaj narod prošao. Posle te krize, stanje se donekle stabilizovalo i studenti su se vratili u menze.
Bakina priča je najbolja! U to zlatno doba Perikla – tako je ona nazivala vreme svoga studiranja, vreme socijalizma, studenti su birali između tri glavna jela; uvek supa, uvek salata, vikendom i praznikom kolač i voće. A posle ručka odlazili su na matine… Velika bioskopska sala, najbolji filmovi:
Lov na jelene,
Kosa,
Kazablanka,
Dobar, loš, zao,
Ljubavna priča…
Mi nemamo takve pogodnosti! Posle ručka sklanjamo se u hladovinu iza menze, zezamo se, uglavnom, opuštanje vicevima, debatama, udvaranje koleginicama. Onda ulazimo u čitaonicu. Uveče se vraćam u stan sasvim umoran i zasićen gradivom, i satom vožnje gradskim prevozom koji je strava.
Jedina svetla tačka ovog usamljeničkog života jeste što mi devojka može da dođe kad god ima vremena. Na žalost, i ona i ja kuburimo sa vremenom, jer smo izabrali fakultete krvopije. Ona neprestano sa rolnama crteža ispod ruke, ja s laptopom i zbirkama, ali, izdržavamo. Uvek ima vremena za ljubav, što bi rekla baka. Skoro mi je skrenula pažnju ovako:
Treba da budeš pravi vitez prema devojci (ne kaže džentlmen nego vitez, to je, po njenom, garant nešto mnogo uzvišenije, plemenitije), da klekneš na jedno koleno i to kada joj poklanjaš cveće iz naročitog razloga i kada doneseš odluku da je zaprosiš.
Kaže mi da vodim računa da kuću ne obrukam i nekoga ne rasplačem (e, majke ti, šta joj to znači?).
Hajde sad, kako sve to da spakujem, majke mi, nije mi lako.
– nastaviće se –
Petnaesto poglavlje iz knjige Ljubice Žikić „Dnevnik jednog odrastanja“
Roman za decu i mlade
Institut za dečju književnost
Beograd
2024
