Velegrad me je sasvim osvojio. Daje mi podsticaj da se nosim s tempom ovih studentskih dana. Kada bih procenjivao moje gimnazijsko vreme i ovo sadašnje studentsko, bez razmišljanja bih prednost dao ovim danima koji upravo teku. Nemam nostalgiju prema proteklim srednjoškolskim godinama. Realno gledam, pamtim da su me smarale velike obaveze. Istina, iz većine predmeta učio sam kampanjski, sve deo po deo, tako da celinu gradiva nisam ni doživeo. Onda, to odlaganje kontrolnih vežbi, pismenih zadataka, baš me je smaralo. Nekako, bilo je tu i nepravde na koju nisam mogao da utičem.
Na faksu me je dočekala sasvim nova situacija. To oslovljavanje sa „kolega” od uvaženih profesora, mene je oborilo s nogu, ojačalo mi samopouzdanje, što reče Nele, čisto volim da idem na predavanje. Drugo, odgovara mi organizacija ispita. Kolokvijumi su prethodnica ispita, ali ne oslobađaju da na ispitu ponovo bude to gradivo, tako da na kraju imam uvid u celokupan sadržaj predmeta. Jeste teško, ali tako treba.
Ima tu jedna caka koju moram da zapišem, možda će to neko i da pročita! Sve propušteno iz gimnazijskog programa sada je došlo za naplatu i ta avantura me skupo košta. Ceh plaćam i sada. Prilično vremena trošim sa preskočenim lekcijama i površnim znanjem. Kada sam sreo profu informatike, zahvalio sam mu na onom kecu kojeg mi je nemilosrdno zalepio i tako prisilio da se dozovem pameti.
Sada spadam u starije studente i iskustvo mi pomaže. Imam dobre drugare i baš smo svi odlično organizovani. Nismo na istim smerovima i fakultetima, ali učimo u istoj čitaonici, na istom smo spratu u domu. Zajedno izlazimo. Tek neko pozove da uveče izađemo u klub ili kafanu. Nema odlaganja, svi smo složni u tome. To mi se baš dopada. Pošto je lova uvek u pitanju, popijemo nešto žestoko pre večere i spremni krenemo u provod. Biramo Limun žut ili Pavle Korčagin.
Više nam odgovaraju kafane nego klubovi ili splavovi. U kafani su ljudi prirodniji, atmosfera opuštena i relaksirajuća. Muzika uživo. Vrh vrhova je kada neko od nas naruči stare pesme:
Kako si majko, kako si oče/ kakvo je tamo vreme, ili:
S namerom dođoh u veliki grad…
Cela kafana peva, mi se uklapamo po svemu. Pijuckamo, stojimo oko stola, pevamo zagrljeni, ljuljamo se levo-desno. Lagane sentiš pesme igramo sa devojkama, udvaramo se po malo, kako ko, ja ne smem mnogo. Ponoć, fajront, krećemo u dom na dobro spavanje.
Pri povratku pričam drugarima kako nisam znao ko je Pavle Korčagin, samo čuo negde usput. Sutradan kao usput pitam majku ko je Korčagin.
– Pavle Korčagin, zbog čega te to interesuje¬? Da se nisi ti učlanio u neku revolucionarnu organizaciju? – reče moja brižna majka.
– Ma daj, šta ti je – kobajagi, interesujem se usput.
– To je lik iz romana Kako se kalio čelik. Pitaj baku da ti objasni.
– Taman posla da se u to uvalim – kažem majci i pređem na druge teme.
Kada sam jednog vikenda došao kući, diskretno sam uzeo knjigu Kako se kalio čelik i čitao do u sitne sate.Neko je pre mene čitao baš dobro, podvlačio. Znam da baka čuva dedin kačket kupljen u Moskvi.. Ali, to ću je pitati drugi put.
– Donesi ga pa da sa originalnim kačketom uđemo u Korčagina – reče Đole.
Smejali smo se na sav glas nas četvorica, zamišljajući kako će biti kul kada to uradimo.
I mi smo neka vrsta buntovnika, ako ni po čemu drugom onda po tome što u kafane ne vodimo svoje devojke.
Mi šmekeri iz dobrih kuća.
– nastaviće se –
Šesnaesto poglavlje iz knjige Ljubice Žikić „Dnevnik jednog odrastanja“
Roman za decu i mlade
Institut za dečju književnost
Beograd
2024
