spot_img

Dnevnik jednog odrastanja: Nedeljni porodični ručak kod bake

Svi smo se radovali bakinom nedeljnom ručku. Na sreću, baka živi u svojim odajama u prizemlju naše porodične kuće. Razdvojeni smo, a opet uvek zajedno. Lupamo joj iznad glave i dan i noć. Sestra u svojoj sobi često vežba ili igra uz glasnu muziku, brat joj pravi društvo slažući neke velike slagalice, ja sedim za računarom, slušam muziku i lupkam nogom u ritmu, od čega baki ponekad ripne pritisak. Kada udari po radijatoru, nastaje mir i tišina. Znači, prekipelo joj.

Nedeljom u dva, tj. 14. časova, čeka nas obožavani ručak. Takav je običaj kod nas, a valjda i kod drugih porodica koje imaju bake.

Upadamo jedan po jedan i sedamo za već serviran sto. Bakica je nasmejana, sveže očešljana i malčice našminkana. Ne znam zašto to radi, jer će taj namaz na ustima pojesti za koji trenutak. Ali, nije moje da kažem. Lepo joj stoji, pa neka. Mislim da taj njen ruž ima funkciju da nas opominje da na ručak dođemo „sređeni”. Tu trenerka ne prolazi! Primetio sam da se majka pre silaska češlja i miriše. To mi se baš sviđa. A i ćale se zateže.

Sledi ručak. Domaća supa i domaći rezanci, „rimflajš”, glavno jelo sa prilogom. Salatu često majka napravi i donese, obožavana pogača, potom slatkiš i piće. Stolnjak poštirkan i čisto izaziva da ti kane sos, pije se aperitiv iz lepih oslikanih tetkinih čaša (tetka nas smara da joj lajkujemo na instagramu njene rukotvorine).

Baka nas je podučavala dok smo bili mali: ne stavljaj ruku ispred nego pored tanjira, ne saginji glavu, ispravi se, drži ruke uz telo kao da nosiš knjigu koja ne sme za vreme ručka da ispadne, koristi salvetu. Brat je tu bio najbolji učenik, svaka čast.

I sada se često oglasi po tom pitanju. Meni ne smeta, ali nije da nam je baš drago. Sve u svemu, svi smo na kraju ručka siti, veseli i zahvalni, nesebično delimo birane komplimente bakinim kulinarskim umećima. Drago joj je i sa čašom vina u ruci seda u fotelju na kratak razgovor. Tada se poslužuju kolači. Ćale se ne hvata, jer smatra da te slatke stvari treba odložiti, bar do 5 o’clock. Primetio sam da moji roditelji žele da se što pre predaju nedeljnom odmaranju.

Ako je TV uključen, baka menja program po svojoj volji; traži dobar filim, a to znači iz nekog njenog vremena; obožava Roberta Retforda, Branda, De Nira. Barbaru Strejsing, ili, kako već se zovu ti „odlični glumci“. Baka dobija poen od svih nas kada kaže da će ona to sve sama srediti, tu gomilu suđa, sa zadovoljstvom.

– Ne brinite, osećam se odlično!

Siti i zadovoljni, odlazimo jedan po jedan i raspoređujemo se po sobama, dok iz bakine kuhinje zvecka sjajno oružje, tj. posuđe, a kroz dnevnu sobu se šire zvuci čuvenog kanala Nostalgija.

*

Ali, nije uvek baš tako. Pre neki vikend, nedeljni ručak završio je žestoko, sa povišenim tonom za stolom. Dok smo jeli, brat je više puta započinjao razgovor oko svoga upisa u srednju školu. Koliko ja kapiram on bi rado zaobišao tu gimnaziju, koju ja upravo završavam, a sestra je na pola. Neće on tamo, jer mu se ne uči toliko koliko nas dvoje štrebera. Malac se izvlači gde god može. Majka ga stišava i priča kako mora da završi dobru školu iz koje se može upisati atraktivan fakultet, pa sa tom diplomom može kuda želi, u Evropu, Ameriku, Australiju. Argumentuje to sa slučajem naših komšija. Miloš je otišao u Kanadu, tamo se zaposlio i oženio i sada roditelji idu da ih obiđu i vide unuče. Gleda ga onako majčinski, blago. Majke su čudo. Koliko puta je mene tako gledala, grdila bi me ali joj žao, tako to tumačim. (Koji je ono pisac uzdahnuo, kakve su velike naše majke, ko to beše..)

Onda je odjednom sasvim neočekivano baka eksplodirala kao ekspres lonac.

– Šta ja to za ovim stolom čujem – rekla je sa pogledom uperenim prema majci, tj. snaji – da mi dete od sada hranimo i pripremamo da ide u beli svet, u belosvetsku Evropu i Ameriku, da ostanemo bez našeg čoveka. Šta bi rekao onaj koji je ovu kuću gradio – gleda u sina, moga oca, koji jede i ne diže pogled. Baka se u teškim situacijama uvek zaklanja iza domaćina, svoga odavno pokojnog muža.

– Pa nećemo ostati bez njega, smirite se – kaže majka iznenađena.

– Kako nećemo, ti si ga već spakovala – podiže obrve svekrva.

– U poslednje vreme samo nešto kontrirate i oko stvari u koje ne treba da se mešate – reče majka i otac konačno podiže pogled sa tanjira.

– To je moje mišljenje, a ne kontriranje. Zašto sam se ja trudila od kada su rođeni da kuvam zdravu hranu, da jede domaću supu, a ne iz kesica, da se ne pije otrov od koka-kole, pa naručivala domaći sir i kromir sa Sjenice. Hoćeš da nam ovde dovede dečka umesto devojke, pa da vodaju kučiće – ispali baka rafal, vidno uznemirena.

– Mama, šta ti je danas, nisi valjda samo ti dizala ovu decu – prekori je otac mirnim tonom i intonacijom i nastavi sa ručkom.

Brat i sestra su se gurkali, jednaki po zanovetanju. Nisam nikada video da se moji roditelji oko nečega drugog spore, osim oko nas. Uvek je neko od nas troje u fokusu. Mislim šta sam im ja samo pripremio na ekskurziji prošle godine. Bio sam baš strava.

Zavladala je neopisiva tišina i morao sam da spasavam situaciju.

– Ja, bako, neću nikuda iz Srbije, nemoj se sekirati…

Pogledala me je i nasmešila se, kao da pre toga nije pucala iz sveg naoružanja.

– Ljubi te baka! Ti si moje zlato! Jedite da se ručan ne ohladi – reče već sasvim smirena i opuštena. To su prosvetari. Sve sa taktom.

Jeli smo, ali su se osetile neke razapete strune u atmosferi. Zaboravismo na sedeljku i kolače.

A i taj incident kao da smo svi zaboravili brzo. Osim mene, koji, eto, to sada sasvim slučajno zapisujem pa će ostati na papiru. Što je zapisano, to se i dogodilo. Videćemo kako će se stvari odvijati u vremenu koje dolazi.

– nastaviće se –

Peto poglavlje iz knjige Ljubice Žikić „Dnevnik jednog odrastanja“
Roman za decu i mlade
Institut za dečju književnost
Beograd
2024

Ljubica Žikić
Ljubica Žikić
Prosvetni i humanitarni radnik, pisac za decu, pesnik, putopisac, tumač antroponima srpskog imenoslova, organizator mnogobrojnih književnih večeri. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirala je studije grupe Jugoslovenski jezici i književnost i studije Filozofije. Živi i radi u Kragujevcu. Objavila je: iz područja onomastike knjigu- rečnik Cvetkik ženskih imena, 1998. godine; pripovetke za decu Priče od kojih se raste, 2014. godine; knjigu pesama Ljubav svetove spaja, 2017. Objavljuje putopisnu prozu, za koju je je nagrađivana. Objavila je više radova iz područja lingvistike, knjiševnosti i istorije. Urednik i učesnik upisanju nekoliko monografija i časopisa. Član je Udruženja pisaca Kragujevca. Vodi književnu manifestaciju Portret pisca. Objavljuje u savremenim časopisima.