Dok se pripremam za učenje, odnekud mi nadođoše sećanja na moj aktivnosti kroz koje sam prošao. Pored roditelja, baka je tu igrala ulogu vozača i neke vrste finansijera. Vozila je brata i mene na folklor u neko kulturno-umetničko društvo. Nije nas čekala napolju, u kafiću i pila kafu, kako joj je majka rekla. Ne! Ona je ulazila u hodnik i sa ostalima posmatrala celu grupu kako uvežbava korake. Kada smo se vraćali kući hvalila nas je, podizala našu slabu volju za igru narodnih kola. Mi smo se radovali odlasku na picu ili ćevape posle treninga i dok smo jeli baka je pričala da folkloraši putuju na takmičenja po celoj Evropi i da se vrlo lepo druže. Ta Evropa baš mene nije ni po čemu interesovala, kao ni folklor.
Onda sam tražio da vežbam karate. Morali su da mi kupe kimono i tako opremljen potrebnim rekvizitima, krenuo sam u karate klub. Bio sam najmlađi polaznik. Trudio sam se i nastojao da radim što mogu bolje.
Trener me je odmah zapazio i baš je bio super prema meni. Pohvalio je moj rad i roditelji su bili srećni. Na takmičenja su dolazili svi: roditelji, tetka, teča, njihova deca, i naravno, Lenka, mlađi brat i baka.
Bio sam baš srećan što sam sve odlično radio i dogurao do poslednjeg, crnog pojasa, koji je morao da sačeka, moje mentalno sazrevanje – tako su rekli. U njihovim očima bio sam pravi sportista i to mi je dalo niz povoljnosti u porodici. Roditelji su to mirno doživljavali, ali, baka je za svaki pojas spremala svoje rukotvorine za prijateljice i diskretno me hvalila.
Nije moglo tu ništa da se uradi. Ne popušta.
U međuvremenu, ja sam kod kuće radio čuda sa loptom. U svakom slobodnom trenutku bila mi je lopta u rukama. Koračao sam oko kuće i uporno udarao loptom po betonu, što je ukućane, a i komšije, prilično nerviralo.
– Prestani, dete… – oglasila bi se majka sa terase.
Nisam prestajao.
– Prestani dete, puče mi glava od tebe. Imaš li ti šta da čitaš i da se smiriš?! – ponovo je siktala majka sa visine.
– Nemoj to dete da maltretiraš! – zapovedala je.
Mislila je na brata koga sam šutirao loptom da vidim da li ću da oboriti. Pazio sam na jačinu udarca, ali, on se uvek na kraju rasplače, posle čega je sledila ćaletova intervencija.
Tada bi izašla baka i rekla da će ona da brani na golu, a ja da budem Šekularac, čuveni vezni igrač koji je igrao u Crvenoj zvezdi koja je, kaže, uvek bila bolja od Partizana. Ćale i ja smo partizanovci tako da mi to nije bilo milo, ali nisam smeo kontrirati.
Udarao sam prema golu, prostor između dve magnolije lepotice, koje su se u strašnom strahu tresle i drhtale od moga udarca. Baka bi ponekad uzela metlu i sa njom nastojala da zaustavi loptu. Bilo mi je krivo što baka drži metlu, ko neka veštica iz bajki, mislio sam, ali nisam rekao. Verovatno ne može da trči. Sada mislim da sam je umlatio udarcima, više nego brata, ali bakić je trpela bez kukanja.
Na moje traženje upisali su me u dečiji fudbalski klub. Odmah sam pokazao svoj talenat i popio grdne udarce po nogama. Vraćao sam se sa modricama, zajapuren u licu. Baka je protestovala pred roditeljljima.
Potom je napravila neviđeni blam. Dovezla me je na trening kao obično. U toku utakmice ugledao sam kako sedi na tribini i posmatra. Čim smo završili, digla se i krenula prema treneru. Ja sam sav pretrnuo, ali baka je već obrazlagala „svoje utiske“, optužujući upravo trenera da dozvoljava nasilje starijih i jačih nad mlađim igračima. Čovek je bio iznenađen i objašnjavao je gospođi polako u nameri da je smiri… Za sve to popila je veliku grdnju od mojih roditelja i odluku da će me ubuduće voziti otac.
Ispostavilo se da je bakutaner bila u pravu. Ubrzo sam povredio kičmu na terenu i doktor je konstatovao da moram da prekinem sa takvim sportskim aktivnostima.
Uvukao se mir u naše dvorište i u našu kuću. Ali je ostala parola: U zdravom telu zdrav duh!
Dok ovo pisanje završavam poslednjih minuta ovog dana, ne znam da li mi je duh sasvim zdrav, ali, generalno, osećam se super. Mišiće nabijam svakodnevno na spravama i moja devojka kaže, uz mazan osmeh, da joj se baš sviđam.
Baka mi reče da izgledam lepo, hvali moje pločice na stomaku, ali ima primedbu na frizuru.
– Onakvu kosu si skresao do temena! Na šta se napravi onaj lepi dečko, i skoro da zaplače, vidim joj suzu u oku. Objašnjava mi da kosa ukrašava čovekovo lice, da mi je glava sada sitna ko repa, ne ide takva na tim nabildovanim ramenima. Pogledaj oca kako lepo izgleda, ko Robert de Niro. Majka brže-bolje dodaje… – Da da, sin je Robert de Niro, a snajka Barbara Strejsing. To poređenje mi poznato.
– Pa zar Barbara nije svestrana, kao što si i ti – reče baka i ostade živa. Trepće na mene „kao svraka”, vidi da se pokliznula malo.
Ogledam se na velikom ogledalu i vidim i sam da su od kose ostali samo nakostrešeni tragovi, Daca je na jedinicu skresala po mojoj želji.
Prelazim preko primedbe, brate, porašće mi kosa za deset dana i onda ću se fotografisati i podeliti familiji fotografiju da me gledaju „normalnog i lepog“, kakav jesam.
Nema, brale, demokratije. Vidim da je to skupa stvar i da je potrebna neprestana borba za njeno osvajanje. Puca se iz svih oružja.
Samo pršti.
– nastaviće se –
Deveto poglavlje iz knjige Ljubice Žikić „Dnevnik jednog odrastanja“
Roman za decu i mlade
Institut za dečju književnost
Beograd
2024
