Baka je, kako kaže, u trećem, zrelom dobu, a sada u vreme kovida svrstana je u rizičnu grupu. Živi sa nama, a zapravo je poprilično sama u svojim odajama. Bez obzira na opaki virus, baka se druži sa prijateljima, ide na izlete i u šetnje uz mere opreza. I mi, otkud god dolazimo, obavezno svraćamo kod bake po zagrljaj i poljubac. Majka vrišti da ćemo je zaraziti, ali, navike su čudo. Baka je zmaj, ima svoju teoriju o tome planetarnom obolenju; bila je ona Titov pionir, nosila štafetu, učestvovala na nekim sletovima, bila član Partije; kaže da su omladinci izgradili Novi Beograd, čuveni Autoput bratstva-jedinstva! Strava. I svi ovi njeni pajtosi su iz davnog vremena bivše Juge.
– Nikada više takve države, u kojoj je radnička klasa imala fabrike i upravljanje u svojim rukama – pričala mi je sve u nekom zanosu.
Opasno se baka naljutila kada sam joj rekao da je njena generacija kriva što mi danas živimo teško i u ovom neopevanom haosu. To sam čuo od nekih pametnjakovića na jednoj žutci i bez pravih argumenata bacio baki u lice. Bila je totalno zaprepaštena i bi mi žao što sam joj dotakao bolnu stranu. Pretrpeo sam široko obrazloženje, i neke stvari oko tog samoupravljanja i radničke klase, brate, deluju nestvarno. Radnici su u fabrikama radili od 6 do 14 sati. Slobodno popodne provodili su sa porodicom, prijateljima i u šetnji. To mi deluje nestvarno u odnosu na ovo kako danas živimo. Ne pomaže mi ni znanje o logičkom zaključivanju.
Često siđem sprat niže, kod bake. Obraduje se bakica i prekida svaki posao koji joj se nađe u rukama; seda u svoju omiljenu fotelju, spremna za razgovor.
Skoro je pitam:
– Bako, idem večeras na 18. rođendan kod devojke. Kupio sam knjigu, pa mislim šta da napišem u posveti (malo joj podilazim, stvarno sam kupio knjigu Sali Runi pod uticajem njenog uvažavanja ove mlade irske spisateljice).
– To je krasno! Baš si me obradovao. Ti si vaspitan mladić. Ja bih volela da čujem tvoj predlog. Neki stih. Devojke vole poeziju i slatke laži – kroz osmeh priča baka. – Poezija ostavlja najjači utisak na žensko srce i zato moraš da znaš mnogo stihova napamet, da imaš za svaku situaciju. Da si ti čuo svoga dedu kako mi se udvara recitujući Jevtušenka… Samo celo na bujna ramena.
– Bože moj, nisam mogla da odolim. Tu pesmu nauči obavezno.
I čim spomene dedu, oči joj zasijaju… Nikako da ga prežali. Brzo prelazi na drugu temu. Pita me šta sada radimo po programu iz srpskog jezika, kažem Nečistu krv. Sinu joj osmeh i poče hvalospev piscu i delu.
Majke mi, došlo mi da skočim po omrznutu knjigu i počnem istog momenta da čitam… Kažem da sam pročitao i da mi se i ne sviđa. Sofka je meni nekako bez veze, njen ćale ima neke fore, avanturista, ne interesuje ga kuća, imanje, tu je, brate, najpozitivniji sluga… Baka ne veruje svojim ušima, vidim, šlogiraće se… Kažem da je on pravi menadžer. Brže dodajem, vidim, baki se ne sviđa, pa kažem da ih on prodajom imanja spasava iz siromaštva i, što više objašnjavam to se sve više ukopavam… Na kraju priznajem da mi se ta cela priča ne sviđa! Kada je to bilo, 19. vek!
– Nisi ti to dobro čitao, svaku desetu stranu… Nije te dotakla sudbina devojke koja sanja mladića koji će biti ravan njenoj lepoti i snazi, a otac je prodaje i udaje za dečaka od dvanaest godina… Tu lepezu njenih osećanja čitalac ne zaboravlja lako! Kao ni gazda Markovu dramu! Da sam ti ja profesor imao bi ti proveru čitanja dela, pa bi ti drugu pesmu pevao… O menadžerima u 19. veku ti meni pričaš, je li…
Da popravim utisak, kažem da su mi Seobe omiljeni roman, majke mi, više puta sam čitao neke delove.. Ono kada Vuka opijaju u Pečuju i kada on nazdravlja slatkom pravoslavlju, kažem i još dodajem da sam se do suza rastužio kada sam čitao o toj tragediji našeg naroda. Majke mi, do suza, kako smo nekada teško živeli.
Vuk Isakovič i njegov brat Aranđel i Dafina. Žao mi je te žene, bila je tu kod nas vrlo nesrećna, u onom zemunskom blatu. Nije ni dočekala Vukov povratak.
Vidim, pridobio sam bakino poštovanje po osmehu koji joj treperi na licu,
– Sećaš li se ti našeg letovanja u Asprovalti? Ti, Lenka, i moje prijateljice…
– Kako se ne bih sećao. Bilo nam je baš dobro. Samo su nas komarci unakazili, kao da smo bili u bari, a ne na grčkom moru.
– A ja se sećam po tome što si ti sa 11 godina čitao vrlo ozbiljan roman Dečak u prugastoj pidžami. Svaki dan si čitao i sestri, baki Ljilji, Jasmini, Miri i meni prepričavao sadržaj. Mi smo ispijale popodnevnu kafu i tebe pažljivo slušale u nastavcima. Onda si ti jedno veče čitao dok nisi došao do kraja romana. Plakao si i mi sa tobom. Bio si divan – miluje me baka pogledom.
Sećam se i ja i ne mogu da kapiram kako i gde mi se izgubila ona želja za čitanjem. Preforsirao sam, pregoreo!
Razmišljam kako da završimo čas iz lepe literature, dok baki nije pala na pamet čuvena Ana Karenjina iz carskog Petrograda, ili Raskoljnikov koji je ubio babu lihvarku u tom istom Petrogradu na Nevi i da se vešto izvučem iz ove situacije…
Onda se prolomi spasonosni muzički poziv na mom telefonu. Brzo ga uzimam u ruke, ljubim baku u kosu i magla iz njenog dnevnog boravka – svaka stvar na svom mestu. Znam da je razočarana mojim stavovima uopšte, ali sada stvarno ne mogu biti bolji!
Smara me i pomisao na Andrića, Dostojevskog, Tagoru i te ostale velikane pisane reči iliti lepe književnosti. Ostavljam do daljnjeg.
Sorry, bako, voli te rođak.
– nastaviće se –
Drugo poglavlje iz knjige Ljubice Žikić „Dnevnik jednog odrastanja“
Roman za decu i mlade
Institut za dečju književnost
Beograd
2024
