Sa bakom smo išli u pozorište, igrali badmington i nogomet u našem dvorištu, gledali prenos teniskih utakmica. Pričala nam je da je igrala rukomet u gimnaziji, bila odlična na gredi, najbolje radila stav na rukama. Gledam je i vidim da je ostalo nešto od toga u njenom duhu. Izlazi redovno u šetnje u sportskoj odeći i obući, malo se i modira, vežba na nekim spravama u podrumu, ide na plivanje ujutro u 8 sati po nižoj penzionerskoj tarifi. Ne mogu da verujem da se nekome ne spava u 7 ujutro.
Đoković je njeno dete. Uspinjao se na teniskoj lestvici potpomognut njenim aplauzima, navijanjem i njenim psovkama. Uvek u društvu svojih pajtosa. Kada je osvajao titulu na Vimbldonu, otvarao se šampanjac i zveckale kristalne čaše. Još dok je trajao meč pekle su se krofne, u rerni pite. Majko moja, uživaju u svakoj situaciji. Mogu samo da zamišljam sa kojoj slasti jedu te domaće proizvode, a u čast kralja tenisa, srpskog sina. Fotografišu celu situaciju i odmah je sve predstavljeno na fejsbuk profilu. Prate kako lajkovi pristižu i ko komentariše, sigurno isto takva družina kao što su i oni.
Baka i njeni prijatelji mi deluju kao da su članovi nekog sportskog društva, pošto znaju najnovije sportske vesti iz tenisa, košarke, odbojke i to široko komentarišu.
Pitao sam kao usput šta je to ritern, drop šot, sve do detalja mi objašnjava.
Ja sam bio daleko od svih tih događanja. Mozak mi služi da završim ovaj gimnazijski smer za talente, kako ga zovu. Ne osećam da mi moj talenat baš mnogo pomaže, posebno u fizici, omiljenoj nauci moga oca, koji kaže: prvo fizika, pa sve ostale nauke.
Jednom sam prolazio hodnikom i čuo kako baka viče i izgovara „ružne reči”. Odškrinem vrata i priupitam kako je, a ona:
– Kako, možeš misliti! Ovaj klipan baš nema pojma.
– Ko nema pojma?
– Pa ko, Novak! – i gleda me vrlo tužnim pogledom, kao da moli pomoć od mene.
– Bako, brate, šta ti je, da Novak nema pojma – kao, čudim se.
– Eto, tako je. Ne mogu da verujem šta vidim svojim očima. Za koga ja gubim nerve i dragoceno vreme.
Gledaj, dobacuje ovom dugonji (vidim nekog dugajliju, nemam pojma ko je) tačno pred noge, ne zna čovek da igra… Hajde kući, kuvaj Jeleni ručak, peglaj pelene; ja bih to bolje servirala…
Povlačim se, zatvaram vrata i čujem kako opet kaže da je Novak davež neopevani, da će cela srpska nacija pocrkati od muke i sekiracije zbog njega. Nisam znao da baka ima tajni rečnik, baš dobre stileme, a ovamo se folira pred drugima. Kažem majci da pripazi na bakutanera, da je ne strefi srčka, da ne svisne pre vremena!
– Jedva čekam da taj turnir prođe – kaže majka sasvim ozbiljna. Meč traje tri-četiri sata i u to vreme nema razgovora sa njom pa da ti kuća gori. I tako dok traje turnir.
Ali, kada Nole igra dobro, onda je uživancija. Onda dovikuje: ajde sokole, duša moja, tako-tako, bravo, još on mora da čeka tebe da pobedi, aplaudira, hoda do kuhinje i nazad, pravi đus za sve prisutne. Srećni smo što čovek Nole uglavnom pobeđuje! Inače, bakica bi odavno bila na onom svetu… Sa čijih staza još niko vratio se nije, kako bi rekao voljeni Hamlet.
Zaključujem na osnovu skromnog znanja iz psihologije da je baka čisti kolerik: jake emocije, brzo se izmenjuju i zato brzo prođu njene ljutnje; pozitivna je, nepopravljivi optimista, „sa pokrićem”. Po tome vidim da smo baka i ja slični.
Ne ide iver daleko od drveta.
– nastaviće se –
Šesto poglavlje iz knjige Ljubice Žikić „Dnevnik jednog odrastanja“
Roman za decu i mlade
Institut za dečju književnost
Beograd
2024
