Granulo je proleće iznenada, pre vremena, i otvorilo prozore naših soba i naših duša. Moj radni sto je okrenut prema ulici i kroz prozor mogu da posmatram dvorište, što se u poslednje vreme događa često! S desne strane omorika koja je nadvisila moj sprat, mnogo starija od mene, dedino drvo. Do ulične ograde narcisi, kao da su preko noći izrasli, do česme jagorčevina. Znam tačno kada šta cveta: prvo badem, pa žute fortenzije, pa jasmin, pa jorgovan. Malo naginjem biologiji, nauci budućnosti.
I mi smo u kući bili vedriji i pokretniji. Po hodnicima i stepenicama uvek je neko tutnjao. Jedino je ćale išao tiho, kao baletan, rekla je baka za svog sina.
Primećeno je da je baka sve manje izlazi u šetnje i u kupovinu. Satima je sedela, pregledala i sređivala fotografije u albume. Morali smo svi da pazimo da ne provodi previše vremena u kući i da ne padne u depresiju. Zato smo i bili malo bučniji, da je pokrenemo.
Onda je počela da koristi skajp i razgovara sa svojim školskim drugovima i drugaricama koji žive po belom svetu. Nameštali smo joj kameru, zvučnik, ton. Trajalo je to razgovaranje satima, ali se video pozitivan učinak tih večernjih druženja. Počela je da menja mišljenje o toj bezdušnoj spravi koja ima neverovatnu pamet i pred kojom se pismen čovek oseća jadno i bedno. Mi smo se iznenadili kada je počela da piše i objavljuje pesme i kratke priče na sajtovima, fejsbuku i nekim časopisima. Uvek je nešto nekuda slala. Pri tom, toliko je loše pamtila naša uputstva o radu na kompjuteru, da sam počeo da izbegavam susrete. Ali, vraga, baka me pozove mobilnim:
– Dođi, molim te, sve što sam večeras pisala nestalo mi je negde… Brzo dođi, ljubi baka.
Prekidam vezu i spuštam se do nje. Gleda me bespomoćno.
– Bre, bako, šta to radiš!? Jesmo li se dogovorili da češće klikneš gore na ikonicu da se tekst zapamti… Šta si radila?
Zaboravila da zapamti i gotovo; pokušavam da pronađem izgubljeno. Gubim svoje dragoceno vreme. Vidim, sekira se. Napišem na papir SAVE i zalepim ispred nje i prstom zapretim. Trepće, ali ne progovara na moju pretnju. Drugi put, opet! Po stoti put ne uspeva da prebaci napisani tekst na fejsbuk.
Zapisuje korake i zahvaljuje se beskrajno. A na FB komentariše, objavljuje fotografije sa svojih putovanja, neumornih šetnji i književnih večeri, kojima redovno prisustvuje sa svojim prijateljicama.
Objavljuje i moje fotografije, mada joj je to strogo zabranjeno..
– Nemoj, bako, brate, smeju mi se drugari!
Zove me deminutivom moga imena i to pred devojkom, i šta da joj radim. Opraštam, jer baka zna red i izvinjava se, otkupljuje se poklonima i pitama.
Inače, ja sam u jednoj maloj sobi, jer je velika soba kućna biblioteka. Tu baka čita, podvlači, zapisuje, vodi dnevnik čitanja. Majka obavlja svoje pedagoške aktivnosti. Na policama 2000 knjiga! Kupovali što deda, što baka, nešto ćale i tetka. Ja, brate, ne shvatam da su toliki novac uložili za knjige koje su pročitali i stavili na policu. Kažu, za nas potomke. Ja sam redak posetilac toga hrama, tek pokoju knjigu iz lektire. Kada smo se pripremali za obradu Hamleta, nisam mogao da nađem knjigu u toj biblioteci, pa sam lepoj profesorki rekao da nemam knjigu. Izblamirao sam se opasno. Posle sam je pročitao natenane, da vidim šta je Danac mislio pod tim Biti ili ne biti, pitanje je sad.
Sve gledam i ništa od toga interesovanja predaka ne pronalazim u sebi. Znači, po tome nisam na baku. A nisam ni na dedu, jer iz bakinih priča, on je bio idealan po svemu. Ja sam daleko od toga. Džaba bogata kućna biblioteka i u njoj enciklopedije iz svih oblasti, kožni povez, kad ja imam internet, i sve što me zanima nalazim online. I ovaj zadatak pišem na tastaturi; nema rukopisa, čitko – nečitko. Sve je danas drugačije. Ne znam da li je i bolje, ali je tako. Mada, ovaj rukopis moram da sredim u svakom pogledu.
Da ne obrukam dotičnu gospođu.
– nastaviće se –
Treće poglavlje iz knjige Ljubice Žikić „Dnevnik jednog odrastanja“
Roman za decu i mlade
Institut za dečju književnost
Beograd
2024
