Divna Lulić Jovčić je rođena u Vranju 18.07.1964. godine. Od svoje treće godine živi u Subotici. Srednju školu za primenjenu umetnost „Bogdan Šuput“, odsek grafičkog dizajna, završila je 1983. u Novom Sadu.
Osim slikarstva, piše poeziju, lirsku prozu, priče i satiru, a bavi se i umetničkom fotografijom, ilustrovanjem knjiga, i radi kao primenjeni umetnik – dizajner.
Prvu zbirku poezije izdala je 2010. godine pod nazivom „Kao da se dogodilo“. Novu zbirku poezije „Belinom trag“ objavila je za Udruženje balkanskih umetnika, čija je i članica.
Objavljivala je svoju poeziju i lirske zapise u književnim listovima i časopisima, a pesme su joj zastupljene u nekoliko zbornika. Osvojila nekoliko nagrada: Prvu nagradu 2013. na pesničkom konkursu „Rudnička vrela 2013“ – Gornji Milanovac, 2014. godine drugu nagradu na pesničkom konkursu „Osvetljavanje 2014“ – Niš, treću nagradu na pesničkom konkursu „Panonski galeb 2014“ – Subotica…
Iz recenzije Davida Kecmana Dake:
„Divna Lulić Jovčić je od onih slikarki i pesnikinja koja neguje tihu nadu i ne odstupa od onog što je najpre iznutra otvara i prosvetljava, što je nespokojnu uspravlja i rečima koje se ne mogu prećutati i sebi i svom čitaocu otvara prostor za hod onom što se imenuje nadom i odaziva srećom. I dok čitamo ono što je između korica ove knjige od sedam lirskih krugova, biva privid: nalazimo se s druge strane ogledala u kome se, i ne sluteći da će se tako najbolje otkriti, ogleda, najpre pred sobom otkriva ona(j) koji se konačno ne boji života imajući svest o svom mestu u svom životu. A vreme – uvek sadašnje…“
Iz recenzije Ljubomira Teofanova:
„Tanana nit ljubavi nežne kao pena Egejskog mora provlači se kroz gotovo sve njene stihove. To je poezija visoke misaonosti i duboke osećajnosti, prijatne liričnosti koja dopire iz misterioznih dubina duše. Inače, Divna Lulić Jovčić ne pripada onima koji misle da se svet okreće oko njih i da sunce i ljubav, pažnja i dobrota postoji samo zbog nje, već nesebično svoj dar pun prisjajne lepote nesebično daruje svima oko sebe. Iz nje govori iskonska želja čoveka i potreba za dobrotom, ljubavlju i uvažavanjem bližnjega svoga…“
Iz recenzije Pere Zupca:
„Divna Lulić Jovčić je slikarka i divio sam se njenim pastelima pa i uvod u ovu belešku će krenuti od toga podatka. Naslov knjige je „Belinom trag“ a u njoj se nalaze i stihovi: „Ubrizgavam reči u belinu papira“ – što je nalik slikarskom postupku. Učinilo mi se pri nekom od čitanja da u mnogoj pesmi poetesa prvo ima iza zenica sliku a potom „ ubrizgava reči „ na belinu hartije. To „ubrizgavanje reči“ često je dijalog sa nekim dragim, nekim nekad dragim, realnim sagovornikom duše u osami, retrospektiva ljubavi, zaziv, poziv, opoziv, mudar i smiren razgovor sa kreščendom, obično, na kraju pesme. A pesme su kratke, jasne, refleksivne i kada su čisto tematski ljubavne. Pesme u kojima se razmišlja, stoga su pesme o kojima se razmišlja. Dobre pesme dobrog pesnika…“
Divna Lulić Jovčić se slikarstvom bavi intenzivnije desetak godina. Slike radi najčešće u tehnici pastela. Učestvovala je u radu likovnih kolonija kako u našoj zemlji, tako i u regionu. Do sada je imala pet samostalnih izložbi: u Kikindi 2009. godine, u Somboru 2010. godine, u Kovačici 2010. godine, u Subotici 2011. godine i u Igalu 2012. godine. Učestvovala je i u više grupnih izložbi.
O slikama Divne Lulić Jovčić – David Kecman Dako:
“Prvim pogledom / suočavanjem sa prizorom na pastelima Divne Lulić Jovčić biva i misao: kao da se pogledom u sliku, svetlošću iz središta našeg oka, iznutra dozvanom toplim, nežnim prizorom u trenu koji je od svakog prolaženja sačuvan tako što se iz praha, makar samo i belinom hartije, iznova vraća i pred okom biva život, istovremeno, nečujno, kao što to samo u našoj najskrivenijoj misli biva, otvaraju se vrata za ulazak u prostor od svih najskrivenijih, time i najtajnovitijih, a ime mu je Tišina.
Nimalo slučajno, ova slikarka izvanrednog crtačkog umeća priklonjena je pastelu ne samo usled velikog izazova koje pruža ova krajnje suptilna tehnika, nego i s toga što joj se upravo stvaranjem prahom / kredom istovremeno omogućava da predoči i svoje krajnje lisrko osećanje života. Onog u njemu najnevidnijeg a najosetljivijeg, kao što je tren u kome se zbiva misao zebnje, čežnje, nade, misao o mogućoj ljubavi…
Slike sa likovima žene „oslušnute“ u trenu samoposvećenja, daleko od svih gramzivih, urokljivih i nemilosrdnih i pogleda i kandži; pasteli ostvareni kao likovna poetska proza na kojima je figura konja u središtu ne samo slike nego i priče / pesme o lepoti, o dodiru, slutnji i postvarenju nežnosti; ili slike sa pticama pri stvarnosno mogućem, ili tek metaforičnog, u misli slikara-lirika jedino ostvarljivom susretu između dva nedogleda, zemaljskog i nebeskog…
Valja istaći i bogatstvo asocijativnosti, mnoštvo simboličnosti na njenim slikama koje se mogu doživeti ne samo kao slika, nego i kao misao koja tek bojom predočena biva stvarnom, biva neprolaznom. Divna Lulić Jovčić, ustvari, slika svoje neizrecive snove, žudnje i strepnje, svoje znakovlje nežnosti i dobrote, vere u život koji se samo ljubavlju i u tišini punoćom ostvaruje.
Mnoge umetnosti su među sobom usko povezane. To potvrđuje i činjenica da se slike Divne Lulić Jovčić nalaze na koricama knjiga poezije nekih pesnika.
Slika na koricama knjige: „Bezimena“ Dijane Uherek Stevanović
Divna Lulić Jovčić živi i radi u Subotici.
