„Ti si beskorisna! Glupačo malena! Ne znam ni zašto sam te uopšte rodila! Bila je to moja greška i onog tvog bednog oca koji je je podvio rep i zbrisao preko grane čim je čuo da sam rodila!! Kad bi mi samo pao šaka…“
Slušalica se i dalje tresla od urlika sa druge strane, ali glas se gubio negde na putu do mojih čula… Ni mrtva ni živa, tupo sam gledala u naslon stolice preda mnom. Svaki put kad bih se čula sa njom, slušala sam isto: da sam nepoželjna, divlja, ničija… Što nije bilo najtužnije. Najgore je što sam počela da verujem u to…
Do svoje četrnaeste sazrela sam mnogo više nego neki za čitav svoj vek. Morala sam… Bila sam rumeni smotuljak od krvi i mesa kad su me baka i deka primili pod svoj krov. Majka se nazivala majkom jedino jer sam izašla iz njenog stomaka i čim sam popila svoja životvorna sledovanja mleka– otišla je! Vraćala se tek toliko često da me podseti kako sam „slučajni proizvod“ tatine i njene „neoprezne noći“, brljotine od ljubavi i adolescentnog žara. Išlo joj je od ruke… Ipak, baka me je štitila dovoljno da oguglam na majčine pridike i komplekse koje je lečila na meni, držala je dovoljno daleko da ne poludim. Na bakinom krilu srekla sam prva slova i prvu reč, ali ta reč nije ona koju bi svako očekivao da čuje. Ne, nisam znala šta je to mama, pa se starica koja me je nunala jedno veče pred spavanje zaplakala, kad sam, sasvim slučajno izustila nešto što je mnogo ličilo na „baka“. Pričala mi je posle da se to nije desilo i da sam već bila zaspala, ali dobro pamtim staričine suze i njeno najedared podmlađeno lice koje nije odolelo talasu miline. Na istom tom krilu obojilo se moje tužno detinjstvo bojama makar kakvim, odvojilo crno od belog, očešljala moja kosa bakinim devojačkim češljem i svaki osmeh kog se sećam, zlatio se jedino u njenom zagrljaju.
I rasla sam… Ako je tačno da postoje dve škole: životna i ova redovna, đačka, onda sam onu prvu maturirala još davnih dana. Živelo se kako se moglo i moralo, nimalo bezbrižno u malom selu pored Šapca. U grad skoro da i nisam odlazila, osim kad bi me baka vodila na bogosluženje u crkvu uoči Božića i na pričest po Uskršnjem postu. Jednog se posebno sećam; bila sam još sasvim mala.
„Valja se…“, šaputala je starica dok smo se pobožno krstile na ulazu u crkveno dvorište, a ja sam već dobro znala da se u njenoj kući postilo više iz nemaštine nego zbog hrišćanske vere. Pa ipak sam bez reči i sa mnogo nade ljubila svešteniku ruku dok bi nam davao naforu po završenoj liturgiji. Verovala sam čvrsto da mi još jedino nadu ne mogu oteti i stisnutih usana vodila bih baku kroz reku ljudi ka izlazu. Tamo su uvek, otkad pamtim, ispružene ruke ubogih Roma prosile milostinju. Često sam, uprkos bakinom molećivom pogledu, zastalaja kraj njih, radoznalo gledajući ugašene poglede starijih i sjajne, vesele oči malih Cigana. Uprkos zimi i njihovoj oskudnoj odeći, gotovo istoj kao i moja, oni su prilazili ljudima nasumično, moleći i blagodareći za svaki novčić.
„Večeras su valjda dobre volje, daće nešto…“, kao da sam u sebi navijala za njih, svesna, valjda, gorke istine da samo zahvaljujući baki nisam i sama na njihovo mestu. Pekla me ta misao u grlu jače od mraza na modrom nosu, pekla dok sam gledala sva ta bezbrižna lica svuda naokolo kako prostodušno prolaze kao da ovi, Bogom zaboravljeni ljudi, ni ne postoje.
Te Badnje večeri žurile smo, po običaju, ali ne da uhvatimo poslednji autobus iz grada, jer za njega nismo imale novce, već da koliko-toliko krenemo ranije peške. Do sela ima sigurno sedam-osam kilometara i znala sam da baka ne može izdržati bez nekoliko pauza, a i, sutra je Božić, trebalo je poraniti. Sitninu koju smo ponele u grad potrošile smo na sveće, ali se, izgleda, nekim čudom, zaturio dinar-dva u džepu keceljice. To me neobično obradovalo kada je dečak od najviše pet godina stao ispred mene preprečivši mi put ka izlazu.
„Teto, da nemate koji dinar, Bog vas blagoslovio…?“
Nisam odmah odgovorila. Nešto me je vuklo da se zagledam u te dečije zene, već išibane bičem života, zamrljani nosić i oskudnu bluzicu koja samo što se nije providela. Ruka se nesvesno spustila na teme dečaka, zbunjenog mojim pokretom, jer je verovatno već navikao da ga ili otkače odmah, ili hladno prospu sitniš pred njim. Posegnuvši u džep, spustila sam ono malo metala u promrzlu šačicu.
„Izvini, ali to je sve što imam…“
Gledala sam dete nekako majčinski i nežno, pravo u oči, valjda onako kako sam maštala da mene jednom pogleda majka i da je po tome pamtim. Pa ipak sam je dobro upamtila, ali po nečem sasvim drugom…
„Hvala, teto…“, odgovori dete više po navici, a zatim svo srećno otrča do starije žene, verovatno mame, da odloži svoj upravo „zarađeni“ novac. Izgleda da sam predugo gledala za njim, očarana i puna sažaljenja, jer me baka trže, nežno mi dodirnuvši lakat.
„Irena, čedo, hajdemo… Već si mu dovoljno pomogla…“
Krenula sam za bakom zamišljena, ne mogavši se u mislima osloboditi dodira promrzle šake koja me je silovito ščepala za srce i one detinje naivnosti u „hvala, teto…“. Bila sam toliko zaneta da spoljnu hladnoću nisam osećala. Dala bih sve da sam to siroto dete mogla više usrećiti. Pa ipak, zaista ništa više nisam imala kod sebe. Još jednom je bol nemaštine ubirao harač u meni, tup i postojan… Starica koja je koračala pored, kao da je slutila nešto, jer očito predugo nisam izustila ni reči.
Najednom je stala, okrenuta mi leđima. To me prenulo iz razmišljanja. Nešto nije bilo u redu. Činilo mi se kao da se premišlja, a po podignutim, a potom spuštenim ramenima znala sam da je uzdahnula. Činila je to ponekad kada je imala da mi saopšti neku značajnu ili lošu vest. Ne znajući šta se dešava, prosto sam odlučila da sačekam i pustim da mi sama kaže to što verovatno ima. Motala je rukama po dronjavoj perjanoj jakni koju je uzajmila od deke za večeras, a potom se okrenula. Sada je držala tupi, maleni predmet koji je izvadila iz jakne. Pogledala sam je u lice. Ništa nisam mogla pročitati. Počela sam da osećam mraz.
„Irena…“, počela je, a ja sam znala da je nešto važno, jer me skoro nikad ne oslovljava po imenu.
„…znam da nije nešto, ali, ovo ti je od dede i mene za srećan Božić… To je sve što smo mogli…“
Uzevši moje ruke u svoje, spustila je tu stvar sasvim lagano, kao da se plašila da će je pri tom razbiti, i sklopila mi šake preko nje. Jeza me presekla unakrst. Ljudi su prolazili neprekidno, ali za mene smo postojale samo nas dve. Plašila sam se da otvorim šake. Osetila sam da polako počinjem da drhtim i to iz nekog neobjašnjivog nagona koji nisam mogla kontrolisati. Nekako istovremeno, shvatala sam da mi više i nije važno šta je taj poklon, jer me on nije i ne može dirnuti koliko bakin gest i plemenitost njene namere. Najzad sam raširila prste.
U rukama sam držala malog božićnog zeca od čokolade, umotanog u onaj prepoznatljivi šareni papir. Znala sam za to samo iz izloga koje sam ponekad čežnjivo posmatrala, krišom, kad baka ne bi gledala.
Trenutak je postao večnost… Prosto sam blenula u to čudo koje je odjednom iz reklame prešlo u moje ruke, za koje nisam ni smela pomisliti da bih ikad i mogla da dobijem. Gledala sam, gledala… Odjednom, krajnje iznenada, prosuše se suze niz smrznute mi obraze, ote se vrisak, ruke poleteše starici oko vrata i tad sam plakala, dugo, beskrajno, kako odavno nisam, ridajući u njeno rame. Nevidljiva stihija ispirala je iz mene dugo gomilane gromade gorčine koje sam gutala svakim danom pomalo, a naročito kada bi me majka „podsećala“ koliko me „voli“. Prazan hod misli nije trpeo nikakva opterećenja i sve što mi je trebalo bio je staričin topli zagrljaj i reči koje je šaptala na moje uho.
„De, de… Matora devojka, a plače… vidi ti nju!“, a onda opet menjala boju glasa i treperavo dodavala:
„Bakina lutka… Znala je baka da će se ona obradovati… Znam ja šta ona voli… Kao da ja ne vidim kad ona stane pa gleda, gleda u prodavnicu… Hajde, hajde de, prekini, nisi više mala…“
Pokušavala je na sve načine, ali prosto nisam mogla da prestanem. Bujice u meni lile su vodopadima. Nisam imala ništa što bih joj dala za uzdarje osim zagrljaja, ali htela sam da bar zna koliko je volim. A volela sam je najviše na svetu! Ne znam koliko je vremena prošlo, ali, najzad sam osetila da se bura u meni stišava i polako sam je pustila…
„Bako… Ja… ja te… ja te…“, htela sam da kažem sve što sam osećala, ali jecaji su sekli svaki moj pokušaj. Nije ni bilo važno, ona je već sve dobro znala i čitala me kao otvorenu knjigu.
„Hteli smo da ti ovo damo zajedno deda i ja, sutradan, ali, videla sam te malopre dok si stajala kod kapije, i…“
Pogađala je moje misli nepogrešivo. Samo je ona to znala. Brišući lice, zaustila sam da je pitam, ali, ona se samo nasmejala i klimnula glavom:
„Idi… Čekam te…“
„Bože…“, mislila sam vraćajući se ka crkvi, „Da li je mogla baš toliko da mi uđe pod kožu i prepozna baš sve što želim? Volela bih da sam sva na nju…“
Prišavši kapiji sa koje je svet išao u oba smera, pogledom sam potražila onog mališana od malopre. Jedva sam ga razaznala u gomili krpa koje su ležale kraj Ciganke kojoj je odneo sitniš. Posmatrala sam ih nekoliko trenutaka, a zatim odlučno prišla. Malog je hladnoća izgleda sasvim savladala, jer, iako nije bilo snega, mraz je učinio svoje i dete se pribilo uz majku pokrivši se svim dronjcima što se našlo uz njih. U plastičnoj kutijici od margarina ležalo je nešto sitnine. Kada sam klekla, oboje me pogledaše, ali nekako tupo i odsutno, kao zatvorenik predat na milost i nemilost.
Steglo me je grlo od tih pogleda, htela sam nešto reći, ali… Utom žena po navici ispruži ruku, ćuteći, a ugasle oči jasno su govorile kolika su njena nadanja večeras. Skupila sam svu preostalu hrabrost i u dečije skrštene ručice spustila bakin poklon. Mališan radoznalo pogleda, uze zeca obema rukama i poče ga prevrtati. Dok sam ga pomno posmatrala, osetih kako mi smešak lagano razgaljuje studen i prosto sam živela za trenutak njegovog zadovoljstva kad bude probao prvi zalogaj. Ali, na moje zaprepašćenje, dete razočarano spusti poklon kraj sebe i podiže žalosne oči, popnavljajući mehanički:
„Teto, da nemate još koji dinar…? Gladni smo…“
I tad mi svanu: ono nije znalo šta je čokoladni zec! Nikad ga nije ni videlo i ni na pamet mu nije palo da se to jede! Naviknuto na mizerne zalogaje, nije prepoznalo hranu koju sam mu ponudila i znalo je samo za novac koji je za njega bio sve i svja.
Brzo sam uzela slatkiš, razmotala papir, omot stavila u džep i sama zagrizla, a potom pružila dečaku, dajući mu do znanja da može slobodno da jede. Shvatajući o čemu se radi, dete i samo navali da žvaće i mulja kako se samo poželeti može.
„Srećan Božić, mališa…“, prošaptala sam.
Sada je na mene došao red da se zbunim jer me dete neočekivano zagrli, otevši se iz svojih prnjica, sred sve te silne gužve, stežući me kako samo može neko kome se ispunio najveći životni san. Ciganka mi se blago nasmeši i nijedna reč nije vredela njenog umornog osmeha. Uskoro sam se vratila baki. Kao i uvek, sve joj je bilo kristalno jasno od jednog jedinog pogleda na mene, te me samo ćutke poljubi u kosu, uze ispod ruke i produži u tišini. Duga je noć, sneg se kanio da počne, a ja sam osećala kako nas nebo pritišće svojom silinom, kao da smo divlje i ničije sred ove studene nedođije…
* * *
Divna je baka Marica. Jedna od onih žena sa sela kojima se uvek moglo doći bilo nevoljom ili dobrim i koja je znala sa svima jednako. Njene plave oči koje sam nasledila, blaga narav i izmučeno, zborano lice ostavljali su utisak napaćene ali produhovljene žene. Iako niska rastom, uvek malo pogurena, bila je dostojna svakog sagovornika. Čak i deda Petar, za razliku od ostalih seoskih starina, umesto agresije i prgave ćudi (koju sirotinja često izoštri i uveliča), beše nekako prirastao uz baku, sav miran i dobroćudan. Nisu imali lak život, nisu imali ni škole, ali njihova penzijica i nešto socijalne pomoći bi sve što mi mogoše pružiti. Kuća mala, posleratna, sa dve sobice i centralnim odeljenjem kao i većina drugih na selu, nešto gradine i to beše sav naš imetak.
Jednu od dve prostorije ustupili su meni kad sam se uselila, preuredivši je kako su najbolje znali u nešto što je trebalo da bude moja devojačka soba. Iz velikog, prašnjavog regala povadiše sve njihove stvari, ostavivši prostora za moje, ali je on godinama ostao poluprazan. Krevet je bio sasvim ispravan, na noćnoj komodi do njega držala sam ono malo „šminke“, kako sam volela da je zovem (skoro istrošeni i neupotrebljivi ruževi, parfemi i olovke za lice koje je baka uzajmljivala po selu kada su drugi hteli da ih bace). Ipak, prva prava radost u celoj sobi bio je trenutak kada je deda uneo veliko ogledalo koje je baka donela u miraz. Pamtim kao kroz maglu kako sam dedu izljubila nakon toga i čitav taj dan plesala, šepureći se ispred stakla: ja sam kao manekenka i hodam po onoj crvenoj stazi. Naravno, haljinu i sve ostalo nisam imala, ali mogla bih se zakleti da sam na momente videla u ogledalu devojčicu obučenu od glave do pete u svu tu silnu raskoš… Danas znam na šta je sve to ličilo, ali tada mojoj radosti nije bilo kraja svaki put kad bih se zatvorila u sobicu i satima šarala po licu, sva predana toj igri.
Verovala sam i u Deda Mraza; kao baka i deka, uostalom. Te prve godine zajedničkog života ulepšavali su mi kako su najbolje znali i umeli. Satima bih svake Nove godine čekala ponoć da uhvatim Deda Mraza dok parkira saonice pred kućom. Pričali su da, ako ga neko sretne, može da poželi šta god hoće i da će se to sigurno ostvariti. I ja sam imala želja koje sam silno želela, ali san me uvek varao i nikad nisam ostajala dovoljno budna. Obično bih se trgla kada bi me deka na rukama prenosio u moju postelju i trčala napolje:
„Eheeej, Deda Mraze, vrati seee!“, ali hladna noć ostajala je nema na moje uzvike. Tada bih razočarano obarala pogled, očiju punih suza. Dekina ruka brzo se nalazila na mom ramenu.
„Rekao nam je Deda Mraz da te ne budimo, ali da on odlično zna šta ti želiš, a pošto si dobra devojčica, ništa ne brini“.
Umirena ovim obećanjem, uskoro sam zaboravljala svoju srdžbu i radovala se svakoj idućoj Novoj godini ubeđena da deka ne laže i da ću sigurno dobiti to što želim. Kad sam još malo porasla, naučila sam da mi Deda Mraz i nije potreban i da je za neke stvari dovoljno da se silno žele, svim srcem, i one će neminovno doći.
Školski dani nisu mi pričinjavali nikakvo zadovoljstvo. Kod učiteljice je bilo još i nekako, ali u višim razredima selekcija beše i te kako osetna. Konzervativna seoska sredina nije ni malo u duhu onih divnih narodnih pejzaža i motiva iz priča Janka Veselinovića, po kome i moja škola nosi ime. U petom razredu su ubrzo formirane grupe, a ja nisam pripadala nijednoj. Zašto? Razredna je već prve nedelje sazvala roditeljski sastanak radi upoznavanja i kako bi im predstavila plan nastave za više razrede. Taj ponedeljak u učionici sve je vrvelo od mama i tata i nas, dece. Za mene je, naravno, došla baka. Razredna je prozivala:
„Đukić…?“
„Ovde“, javi se mlada plavuša, nervozno cupkajući cipelom.
„Marković…?“
„Prisutan…“, dubok muški glas protrese zidove. Grmalj iz zadnje klupe sa svojim isto tako bucmastim sinom podiže ruku.
„Spasić…?“
„Tu smo“, reče sitna, u preuske pantalone utegnuta ženica do zida, gladeći svoju crnomanjastu mezimicu kiselog osmeha.
„Simić…?“
Zavlada tišina.
„Simić?“
„Evo me… tu smo…“. Baka je tek tad čula, a kako smo stajale u samom ćošku do vrata, svet se radoznalo okrenuo.
„Al’ je tvoja mama matora!“, začu se iz gužve.
„Kakav li je tek tata…?“
„Stvarno, danas svako dolazi na sastanke u školu…“, dobaci i neko od roditelja.
Ne obazirući se na zajedljive komentare, sa štapom u ruci, baka se sporo ali uporno probijala kroz gužvu. Imala je na sebi svoj pleteni prsluk, maramu i gumene opanke. Ne ispuštajući je ni za tren ispod ruke, sa srcem u petama, pratila sam je u stopu. Osećala sam radoznale poglede svuda po nama. Došavši na sredinu učionice, starica se ispravi.
„Tu smo“.
Razredna je pogleda preko naočara.
„Vi ste…?“
„Simić, kao što ste prozvali“, odgovori baka ni najmanje zbunjena.
„Ali, gospođo, ovo je roditeljski, a to znači…“
„Znam…“, preseče je baka.
Nastavnica uzdahnu. Zatim skide naočari.
„…a to znači da je neophodno da roditelji…“
„Irena nema roditelje!“, odbrusi starica udarivši štapom o patos.
Bakin iznenadni odgovor odjeknu poput malja. Za tren, niko nije disao. Mislila sam da će mi grudi probiti silni damari iznutra i da ih svako u učionici čuje glasno kao crkveno zvono. Stegla sam staricu još jače. Baka se nije micala, očiju uprtih u preneraženu ženu sa druge strane katedre. Jedino joj je donja usna sitno podrhtavala.
„Jokić…?“, drhtavim glasom jedva nastavi razredna, ali se moje ridanje prolomi pod bakinim pazuhom. Dugo se u prostoriji čulo samo isprekidano plakanje i sve vreme sam osećala bakinu ruku u mojoj kosi. Polako smo izašle u hodnik. Sele smo na klupu. Gledala me je pravo u oči, tešeći me:
„Ne da tebe tvoja baka“.
Od tog dana, svi u odeljenju su me se klonili kao da sam zarazna. Nisu pričali sa mnom, osim kada su morali, pa sam sedela sama u prvoj klupi. Ćutala sam i vredno učila, pazila na času i išla kući pravo posle škole. Žurila sam da baki pomognem u nadnici kad god sam bila u prilici, jer se ona nikad nije žalila da joj je teško. Tuđe njive i gradine bile su već deo moje svakodnevice, svako poslepodne radilo se do sumraka. Baku sam teškom mukom sklanjala da se ne umara previše, a sama preuzimala njene poslove. Dobro sam znala da moje i njene godine ne nose isto breme. Zato su me u odeljenju ubrzo prozvali štreberkom i digli ruke načisto od mene. To mi je najviše odgovaralo. Imala sam svoj mir i kakav god da je on bio, potrajao je do sedmog razreda.
Vremenom, načula sam kako se jedan dečak iz osmog razreda raspituje za mene. Kako nisam izlazila često na odmore, jer nisam imala nikog sa kim bih se družila, uglavnom sam ostajala u učionici. Tako ga nisam ni primetila. Kada je shvatio da me na odmorima neće sretati, tražio je broj mobilnog. Ne treba ni da pominjem da sam o takvoj spravici mogla samo da sanjam. Kako ni do broja nije došao, počeo je da mi šalje ceduljice. Njih su mi donosile „drugarice“ i bacale na sto:
„Na, ovo ti šalje onaj tvoj frajer!“
„Biće pre da je ljubavnik, ha, ha!“ Maja i Sara su se kikotale na silu.
„Vidi je, još se pravi važna pa neće ni da čita!“
„Mi ćemo ti pročitati, draga. Piše: „Najlepšoj devojci 7-2. Čekam te posle škole da se upoznamo! Obožavalac iz osmog“.
„Ju, ju, još će biti da se stvarno nekom dopada!“, likovala je Sara prevrćući papir u rukama.
„Vidi, Majo, probodeno srce. Koji kič, ha, ha!“
Prekinula sam njihovu zabavu otevši im papir iz ruke i stavivši ga u džep. Besno sam ih presekla pogledom.
„Opa! Vidi ti nju! Rešila da preuzme stvar u svoje ruke. Ako, curo, ako, vreme ti je, udaj se!“, dobacivale su izlazeći iz učionice. Napokon sam opet ostala sama. Vratila sam se svesci. Pa ipak, kopkalo me je ko se to zainteresovao za mene, a da ga ni ne poznajem. Možda me zanimalo jer je to bio prvi put da mi se neko udvara. A možda je samo nečija provokacija? Nečija neslana šala? Moguće, ali, zašto bi bio tako uporan? Mnogo pitanja, ali odgovora ni od kuda.
Posegla sam rukom u džep, prethodno pogledavši da li je učionica i dalje prazna. Razmotala sam cedulju. Zaista, srce probodeno strelom, nečitak muški rukopis. Poruka ista ona koju su mi Maja i Sara uz karikiranje pročitale. Zamislila sam se. Šta mi je činiti? Nepoznati momak poziva me da se vidimo, ne znam ni kako izgleda ni kako se zove, ne znam apsolutno ništa o njemu. Ako ostanem posle škole, baka će sama početi sa unošenjem drva. Ne, bolje ne… A ipak… Nešto me kopkalo, nije mi dalo mira. Osećala sam čudan nemir. Radoznalost mi je golicala maštu. Možda samo minut, dva? Tek da vidim o kome se radi. Posle ću potrčati kući i stići ću na vreme.
Kada je poslednje zvono tog dana utihnulo i đaci se već razišli, sedela sam zamišljena u senci velikog starog spomenika u uglu dvorišta i čekala. Koga? Ne znam. Bio je tih, topao dan.
„Šta ako se neko našalio sa mnom? Možda one glupače iz razreda. Pa da! Sigurno se sad negde kikoću sa strane. Bože, Irena, kakva si ti budala!“ Gorko sam se nasmejala, uzela torbu i krenula ka kapiji. Presekao me glas iza leđa.
„Oho, ipak si došla. Vidi, vidi, ko bi se tome nadao… Slatka mala iz sedmog dva…“
Uplašena, naglo sam se okrenula. U susret mi je dolazio dečak kog nisam poznavala. Nosio je na kolenima pocepane farmerice i crnu majicu sa natpisom verovatno neke muzičke grupe, „starke“, kosa ošišana na meni neukusan način, ni kratka ni dugačka.
„Uplašio si me…“, rekla sam prvo što sam pomislila došavši do daha. Seo je na postolje spomenika.
„Izvini. Malo sam kasnio zbooog… ma nebitno. Nisam očekivao da ćeš doći. Ti kao da u zemlju potoneš kad uđeš u školu“.
„Paa, nisam baš najpopularnija u razredu. Obično sam sama na odmorima, pa ostanem u učionici“, bila sam iskrena. Sela sam pored njega.
„A posle škole pravac kući, a? Znam da se uvek sama vraćaš. Zar su tvoji toliko strogi?“ Pokušala sam da zvučim prirodno:
„Nisu. U stvari, mnogo su dobri. Volim ih najviše na svetu“. Rekla sam tačno to što sam mislila.
„Znači, čuva mama čedo, a? Ha, haaa….“
„Ja… imam… u stvari nemam mamu… Imam baku!“, ponovo sam bila surovo iskrena.
„Baku? Zanimljivo… Tako slatka, a u školi tako sama“.
Zbunila sam se u sekundi. Verovatno sam i pocrvenela. Nisam navikla na komplimente.
„Čuo sam da te baš ne gotive u odeljenju. Kažu da si štreber, prva klupa, ovo-ono…ha, ha…“
„Nazovi to kako hoćeš, ali ja idem u školu da nešto i naučim“. Sada je već upao na moju teritoriju i nisam se dala. Neki inat se probudio u meni.
„Svi mi idemo nešto da naučimo. Neego, to znači da si pomalo usamljena?“
„Paaa…“ Oborila sam glavu. Naglo, i on je uzdahnuo.
„Vidiš, i ja sam usamljen. Možda bismo mogli da se malo bliže upoznamo. Evo ovako…he, he…“ Prišao mi je bliže.
„Vidi, možda jesam usamljena, ali… ja o tebi ne znam ništa. Ne znam ni ko si, ni šta si. Ne znam čak ni kako se zoveš“.
„Darko. Izvini, trebalo je odmah da se predstavim. Malo si se uplašila, izgleda?“
„Malo…“, priznala sam. Niko mi nije prišao tako blizu.
„Opusti se. Neću ti ništa. Znaš, dopada mi se ta tvoja stidljivost“. Prišao mi je sasvim blizu. Seo je tik pored mene i gledao me. Mogla sam da osetim njegov dah na uvetu i vratu. Nisam bila sigurna kako treba da reagujem. Nije mi prijalo iako me onaj čudni osećaj muške blizine nije napuštao. I dalje sam bila radoznala.
„Jesi ti sa svakom devojkom ovako direktan?“ Pokušala sam da uzvratim pitanjem. Možda sam se instiktivno i branila. Ne znam…
„Haa, haa… Ne, samo sa onom koja mi se dopada. Slatka si“. Zagrlio me oko vrata. Zadrhtala sam. Sigurno je to primetio jer mi reče:
„Hej, neću te pojesti. Kladim se da nisi do sad osetila mušku ruku…“ Ovo je već bilo previše. Diskretno sam je sklonila.
„Nemoj, molim te… Nisam sigurna želim li ovo…“
„Nećeš ni znati dok ne probaš. Dođi…“ Privukao me sebi i spustio ruku, ovog puta na moj bok. Počela sam brzo da dišem.
„Nemoj, molim te…“
„Mmmm, tako si slatka…“, mrmljao mi je u vrat.
„Ali…“ Trudila sam se da se oslobodim bez naglih pokreta, sada već u paničnom strahu. Osećala sam da ne želim da mi se približi ni milimetar više, da sve teže diše. Nisam bila sigurna kuda to vodi, ali nisam ni želela da saznam.
„Tako si slatka…“, ponavljao je u nekom svom zanosu, sa glavom na mom ramenu. Ruka mu je najednom sliznula između mojih butina. Vrisnula sam i skočila oborivši ga na leđa.
„Manijače!“ Glas mi je odjeknuo pustim školskim dvorištem. Bila sam sleđena od užasa. Darko se pridizao.
„Opa! Gledaj ti male… Šta je, misliš da možeš da se foliraš do sutra? I ovo ti je previše fore“.
„Kretenu! Idiote!“ Nisam znala šta bih mu sve rekla. Stajala sam u čudnoj groznici koju je bes sve više razbuktavao. Tresla sam se od glave do pete. Osećala sam se prljavo.
„Čuješ šta ti kažem? Dolazi ovamo!“ Krenuo je ka meni otresajući prašinu.
„Ne prilazi mi!“, urlala sam.
„Čuj nju: ne prilazi mi! Nema sad ko da te čuje, lutko! Ajde, dolazi, i tako smo izgubili previše vremena!“ Rukom je krenuo ka šlicu. Iz pogleda mu je izbijao neki divljački, skoro životinjski sjaj.
Potrčala sam instiktivno ka izlazu znajući da je verovatno brži od mene. Negde kod školske kapije osetila sam snažan trzaj s leđa. Skoro da sam pala.
„Mislila si da možeš tek tako da pobegneš, a, mala? E, pa, sad ćeš da vidiš kako prolaze takve kao ti što odmah ne daju. Nijedna još nije odbila Darka!“
„Pusti me!!!“, vrištala sam jer me vukao za kosu natrag u dvorište.
„Alo! Šta se to dešava?“ neki treći glas zaledio nas je oboje. Dvorištu je sa ulice pritrčavao nepoznat čovek. „Ostavi je!“ Osetila sam da se Darko uplašio. Kolebao se šta da radi dok sam pokušavala da oslobodim kosu njegovog gvozdenog stiska.
„Upomoć“, zavapila sam, grčevito se otimajući.
„Samo pisni o ovome i mrtva si! I da znaš‒ tek smo počeli!“ prosiktao je kroz zube, pustio me i otrčao dole iz pravca odakle je i došao. Utom je stigao i čovek s ulice.
„Jesi li dobro, dete?“, očinski me je upitao. „Da vidim…“ Blago mi je podigao glavu, zagledao sa strane, zatim ruke. Bila sam nemoćna da ma šta kažem ili uradim.
„Šta ti je radio?“
„Jaa…“
„Gde živiš? Čija si?
„Baka Maričina…“ Tupo sam gledala ispred sebe, nesvesna sasvim ni pitanja, ni odgovora, ni svega što me zadesilo. Bila sam u nekom transu, mutilo mi se pred očima. „Marica… Marica Simić?“
Klimnula sam glavom.
„Hajde, dete, idemo…“
Te večeri, dugo sam jecala u bakinom krilu. Tek tada me je stiglo… Kao i obično, raščešljavala mi je kosu. Bilo me je užasno stid, sramota, osećala sam se ukaljano, prljava od njegovih dodira. Baka je ćutala i milovala me, a ja nisam znala kako sam smogla snage da joj sve ispričam. Znala sam samo da nikad, nikad više ne želim nijedan muški dodir na sebi. Mrzela sam ih sve na ovom svetu! Baka, koja je uvek pogađala moju misao, počela je:
„Nisu svi dečaci isti, lepa moja…“
„Jesu! Mrzim ih! Mrzim!“ Nisam dizala glavu iz njenog krila.
„Čedo moje“, nastavila je tišim glasom, „ako dozvoliš da ti jedna baraba ocrni sve druge, upašćeš u klopku“.
Podigla sam glavu.
„Kakvu klopku, bako?“
Uzdahnula je.
„Istu onu u koju je tvoja majka upala pre mnogo godina. Mislila je da jedan muški licemer znači da su svi licemeri. Zato je i sama postala takva, ostavila nas i pobegla… Svetila se ko zna kome, a u stvari, najviše se osvetila sebi…“
Naježila sam se na samu pomisao da bih jednog dana mogla da budem kao majka. Osetila je starica moj nemir.
„Ali ti nisi takva. Ne brini. Znam te ja u dušu. Naučićeš da prepoznaš kakav je ko, samo polako…“
Ali, bako, kako da prepoznam kakav je ko?“, nije mi bilo jasno.
„Vreme će ih prepoznati za tebe, dušo… Shvatićeš jednog dana… A sad na spavanje!“
Ustala je, poljubila me, ugasila svetlo i izašla. Dugo nisam mogla da zaspim. Preturala sam po glavi sve što se desilo toga dana, a zatim bakine reči. Znam da je govorila istinu, iako je još uvek nisam shvatala. Kad dođe vreme, razumeću. Bože, koliko je volim…
***
Od tog dana, ponovo sam našla svoj mir. Bila sam bogatija za jedno iskustvo, nažalost loše, ali baka me učila da su takva iskustva najbolji učitelji.
„U životu ne postoje porazi, samo lekcije“, govorila je. Tako su dani nastavili da teku. Nikom nisam pričala o tom događaju. Darko me, dabome, nije više uznemiravao i činilo se da sve ide po starom.Tako je i bilo do osmog razreda.
Tada je u odeljenje došao novi učenik. Doselio se u naše selo iz Teslića, srpskog gradića u Republici Srpskoj i prvog dana nove školske godine dodeljen je mom razredu. Kako nije bilo drugih slobodnih mesta, razredna ga je rasporedila da sedi sa mnom. Ne moram ni pominjati kolika se graja i prašina digla kada je dečko spustio torbu u moju klupu. Odeljenje je „proključalo“ i prosto su se utrkivali ko će dobaciti zajedljiviji komentar.
„Ej, nemoj tu, štreberstvo je zarazna bolest!“
„Preći će i na tebe!“
„Ma ljudi,šta vam je, on to i hoće!“ Vidite da je već ošacov’o!
„Pazi da vas ne ukeba njena baba! Ona je vidovita!“
Ne obazirući se na upadice koje su pljuštale sa svih strana, dečak je mirno seo, pružio ruku i osmehnuo se:
„Miloš“.
„Irena“, dodala sam, stidljivo prihvatajući ruku.
Razredna je čitav čas lupala dnevnikom o sto i smirivala čas ovog, čas onog, ali ja sam u duši osetila da je najzad došao neko ko mi je blizak, neobjašivo drag iako o njemu znam samo ime. To „Miloš“, topao stisak i iskren osmeh, kao i potpuno ignorisanje publike iza, izdvajali su ga od drugih. Ubrzo smo za sve druge bili „ono dvoje“, „štreberi“ i uopšte, crne ovce, ali to je bilo daleko, daleko ispod svih mojih obzira, dok njega nisu voleli prvenstveno jer se družio sa mnom.
Miloša sam upoznavala postepeno, s početka stidljivo, kad su se svi naši razgovori svodili na: „Imaš li gumicu?“ ili jutarnje: „ Zdravo, kako si?“, uvek uz onaj isti smešak koji je, primetila sam, upućivao samo meni. Prijalo mi je to, dakako, između ostalog jer me ovde nikad niko nije pitao kako sam, niti ga je to interesovalo. A bilo mi je…
Imao je poteškoća sa matematikom, priznao je da je ne podnosi, a ja sam strpljivo ostajala na odmorima i crtala mu dosadne pravougle trouglove koji su Pitagori doneli nebesku slavu, a Milošu zemaljsku glavobolju. Ostali smo tako jednom i na velikom odmoru. Svi su izašli po užinu.
„Zar ti nećeš jesti?“, prekinuo me dok sam docrtavala jednu duž u njegovu svesku. Uzeo je već kiflu i prvi se vratio.
„Ne, nisam gladna“, brzo sam rekla, ne skidajući pogled sa lista.
„Ali, danas imamo sedam časova, a sad je tek pola deset“.
„Znam…“
„Ali, nećemo jesti sigurno do pola dva. Još ako budemo nadoknađivali…“
„Nisam gladna!“, tresnula sam lenjirom o klupu.
Ostao je zabezeknut. Gledao me nekoliko trenutaka raširenih zenica, zatim ustao i izašao. Kasno je bilo za kajanje. Tupo sam posmatrala nedovršenu sliku u njegovoj svesci, sa mislima pokajnika i krivca. Čitav taj dan nije sa mnom progovorio ni reči, iako sam ponekad osećala njegov pogled. Na kraju nastave, u prolazu sam ga okrznula pogledom dok je razgovarao sa razrednom.
„To je to“, pomislila sam, „traži da se premesti. „Svaka čast, Irena, uspela si da oteraš jedino iole normalno biće!“
„Ali sam je kriv“, šaputao mi je jedan drugi, piskavi glasić. „Zašto me je uopšte pitao…?“
„Svašta, pa naravno da te je pitao kad je video da ne jedeš ništa“, javio se opet onaj prvi glas. Imala sam u debatu u glavi.
„Drugi me nikad ne pitaju! Nikom nije ni stalo… Stalo! Dabome! Koja zvona treba da zazvone da bih shvatila… Nekome je najzad stalo!“
Ta misao bila mi je sasvim strana i neprihvatljiva, a opet zvučala je tako istinita i ubedljiva, da sam do duboko u noć preturala po sećanju, analizirala svaki naš pokret, njegovu boju glasa, njegov dug pogled koji je odavao iznenađenje i tugu u isto vreme. Nisam htela, nisam smela da se osokolim i priznam da neko brine za mene, a da to nisu baka ili deka.
„Bože, da li je moguće… Ako je tako… moram, moram sutra da mu se izvinim. Da mu objasnim…“ E, ali za to objasnim trebalo je snage. Hoću li je imati? Da li će razumeti…? Pa dobro, ako ne razume, biće isti kao i svi ostali.
Sutradan sam ga zamolila da posle škole ostane. Pristao je. Kad su se već svi izgubili iz dvorišta, seli smo u hlad jablana. Toplo septembarsko sunce igralo se senkama. Oboje smo gledali u zemlju. Otpočela je ona neprijatna tišina; morala sam da je presečem.
„Izvini…“, počela sam, ni sama ne znajući kako tačno treba da nastavim.
„Izvini ti“, rekao je prilično nesigurno i to je bio prvi put da ga takvog čujem. I dalje je gledao u zemlju i kršio prste.
„Molim?“
„Ja tebi dugujem izvinjenje…“, nastavio je.
„Kako? Zašto? Mm…mislila sam da ti dugujem i izvinjenje i objašnjenje“.
„Objasnila mi je razredna sve, juče“.
„Šš…šta ti je rekla?“ Osećala sam se izdanom, razotkrivenom, ranjivom…
„Ne mnogo. Znam da ne primaš užinu, da tvoji nemaju… To je sve“.
Oči mi se napuniše suzama. Primetio je to, jer je brzo dodao:
„Trebala si mi samo reći…“
„Pa da čitav razred sazna! I ovako me jedva ostavljaju na miru…“
Osećala sam dva tanka mlaza na obrazima kojima nisam mogla ništa. Pokušavala sam da smirim disanje, ali klica devojačkog stida vrištala je u meni. Kidala mi je utrobu.
„I šta bi tad mislio o meni? Ti, jedini kome je iole stalo…“ Više nisam mogla. Izdala me maska, napukla već odavno. Opet su mi kapale u krilo tople, sirotinjske suze i mutile razigrane senke.
Osetila sam ruku u mojoj kosi. Bila je jednako nežna kao bakina. Nisam se uplašila od tog dodira. Polako me privio uza se i tako naslonjenu na njegovo rame, pustio me da se isplačem u tišini. Reči su bile voda.
***
Suze su isto što i kiša za prljavi grad: odnesu sve ružno sa sobom. Sad tek shvatam da sam, plačući često, zapravo uvek po malo odrastala. Ako je tačno da su oči ogledalo duše, onda su suze prozor do nje. Dabome, samo onom ko ima dušu.
Ni sad ne umem da objasnim kako, ali Miloš je uspeo da me ubedi da od tog dana redovno delimo njegovu užinu. „Kao naknadu za matematiku koju mu stalno pomažem“, branio se, a ja nisam imala kud, jer meni stvarno nije trebala pomoć oko škole. Prijala mi je njegova pažnja, nenametljivost, kultura, bio je nešto što ranije nisam sretala. Baki sam, dabome, još prvog dana saopštila da imam novog drugara u klupi, ali to je bilo sve. Ipak, imala sam osećaj da je gledala kroz mene, čitala mi srce mada na njemu još ništa nije pisalo. Baka, takva kakva je, nije ni reč pomenula, ali znale smo obe da sluti ono što pre ili kasnije stigne sve đake na svetu ‒ prva ljubav. I ona je došla tiho, podvukla se pod sene onih jablanova čiji šum krošnje nosim kao ožiljak iz detinjstva, sakrila se u vetar zapleten u mojoj kosi, vrebala i dočekala me onda kad ni sanjala nisam da će po mene doći. Zavolela sam boju njegovog glasa, njegove tišine, ruku koja me milovala na jedan sasvim drugačiji, nežniji način. I sve drugo je bilo nevažno: razred koji nas nije voleo, moja majka koja se sve ređe javljala, kao da je predosećala da mi sad nimalo ne nedostaje, tajne što su se pred njim topile bez straha da će me zbog njih izdati. A kada me poljubio, znala sam da mu beskrajno verujem. Nije to bio bogzna kakav poljubac, verovatno jedan od lošijih koje pamte jablanovi, pomalo nespretan i bojažljiv. Ali baš takav ostao je u meni neponovljivo magičan. Glavu sam brzo sakrila u njegovo rame, crvena kao bulka, sigurna da ništa nisam uradila kako treba. Ali već sledećeg momenta svi leptirići ponovo su lepršali po stomaku jer me ponovo poljubio. Kraj osmog razreda bio je obojen bojama ljubavi.
Kod kuće i da sam htela, ništa nisam mogla da sakrijem. Baka je samo tražila da upozna tog mladića, a kada su pružili ruku jedno drugom, bila sam presrećna. Odavno nisam videla staricu da se smeje.
„U životu ćeš sretati razne ljude…“, pričala mi je te noći, kao uvek pred spavanje. Kao i obično, sedala bi na moj krevet, a ja bih joj stavljala glavu u krilo. Bili su to sati rezervisani samo za nas dve.
„…ali ih uvek meri po tome kakvi su prema tebi, a ne kakvi se čine da jesu“.
„Kako to misliš?“, nije mi bilo najjasnije.
„Prljav veš se nikad ne iznosi prvi dan, dušo“, objašnjavala je baka iskusno.
„Ne misliš valjda na Miloša, bako?“
„Ne, draga, ne mislim na njega. Dobar je on mladić“.
„Zašto si onda to rekla?“, bila sam uporna.
„Vidiš, ti više nisi devojčica. Nisi ni devojka. Polako se menjaš, rasteš. Normalno, zanimaćeš dečake sve više…“
„Oni me ne podnose! A ni ja njih!“
„Polako, dušo… Podnosiće te oni, još kako. Prirodno, hteće da si im sve bliže, da te dodirnu, pomaze…udvaraće ti se“. Znala sam odmah na šta misli.
„Bako, to je odvratno!“, zgadila sam se. „Bude li me neko makar i takao, ja ću, ja ću…“
„Šta, dušo?“
„Očerupaću ga, išamaraću ga… Svakog ko me dodirne!“
„Ali već jeste“, smeškala se baka.
Pridigla sam se. O čemu ona to priča? Ne misli valjda na onaj dan?
„Miloš…Mazio te po kosi, zar ne? “, prošapta pa nastavi da me miluje. Ponovo sam legla u krilo i uzdahnula.
„Da… Bilo je kao u bajci…“
„Bajke su stvarne ako ih živiš, čedo moje…“
„Da li ga ja volim, bako?“, pitala sam bespomoćno.
Baka se opet zagonetno osmehnu.
„Za to ti ne trebam ja, dušo. Saznaćeš i sama“.
„Ti mi uvek trebaš! Nemoj nikad da odeš“.
„Uvek ću biti blizu…tu negde“, odgovori toplo starica.
Bilo je to još jedno idilično veče kada sam zaspala na bakinom krilu, ne sluteći ništa iz njenih poslednjih reči.
***
Mala matura beše za mene ipak velika stvar, iako nisam imala preteranog razloga da se radujem. Na društvo, sem Miloševog, nisam ni računala, ali uz njega je i moja skromna maturska haljina činila da se osećam kao princeza. Plesali smo, ljubili se, slikali, i do duboko u noć sedeli na obali Save, u blizini motela gde je svečanost priređena.
Čitavo leto provela sam radeći u nadnicama, berući sezonsko voće. Novac mi je bio neophodan za školu s jeseni, a budući da sam upisala gimnaziju, trebala mi je i podstanarska soba (stan bi, dabome, bio prevelik luksuz, kao i svakodnevni prevoz autobusom). Iskreno, jedva sam dočekala kraj osnovne koju sam završila sa najboljim uspehom, ali valjalo je ići dalje. Ruke su mi ispucale od posla i sunca, stidela sam se kad je trebalo da se vidim sa Milošem, pa sam ih krila, tobož, slučajno. On bi tad uzimao moje šake u svoje, ljubio ih i šapatom govorio:
„Čistije ruke od ovih ne postoje, kada od njih živiš, Malena…“ Zvao me je tako jer se on sam u osmom razredu raskrupnjao i naglo razrastao, a ja sam i dalje ostala sitna, majušna. Njega sam prozvala Mišić, malo od šale zbog imena, a više od milja. Viđali smo se svakodnevno, uglavnom uveče, jer je stanovao sa svojima u istom selu. Koliko me baka nekad sokolila, toliko mi je on davao snagu da istrajem preko dana. Uveče bismo se nalazili, posle mojih poslova, zalazili pričom do dugo u noć i maštali tako da jednog dana imamo naš mali stan, posao i dvoje klinaca. Ja sam uvek crvenela na pomisao o deci, znala sam kako dolaze na svet, ali još nisam mogla da zamislim da sa nekim odem tako daleko. Čak ni sa Milošem. Ali divno je bilo barem sanjati o tome i svoje snove bojiti udvoje. Sa proplanka gde smo provodili večeri, kao ubrane zvezde, caklila su se svetla Šapca u daljini.
Usred tih toplih večeri idile, dogodilo se nešto neočekivano. Vraćajući se kući posle sastanka sa Milošem, našim sokakom proletela su kola hitne pomoći. Bila sam nedaleko od kuće i nešto me je saseklo u stomaku. Potrčala sam u panici ka dvorištu i videla kapiju otvorenu. Na njoj je stajao deda Petar oborene glave. Zavrištala sam u nemoći i panici sluteći najgore. Dočekao me u čvrst zagrljaj.
„De, de, biće sve u redu… brzo su došli“. Glas mu nije bio tako siguran, a ja sam se tresla od najcrnjih slutnji koje su me obuzimale. Te noći oka nismo sklopili. Tek sutradan oko deset časova javili su iz bolnice da je baka dobro, prebačena na intezivnu i da će uveče biti puštena kući.
„Molim vas, šta je u pitanju, šta se desilo…kako…zbog čega?“, sipala sam pitanja u slušalicu.
„Sunčanica, premor. U njenim godinama ne bi smela ni da šeta sama, a kamoli…“ Dalje nisam slušala. Dok je lekarka drobila o posledicama i upozorenjima, znala sam šta je po sredi: opet je išla u nadnicu na drugu stranu sela i pored mojih molbi i upozorenja. Nikada me ne sluša! Mogla je i glavom da plati!
„Da… Mnogo vam hvala… Doviđenja“, spustila sam slušalicu. E, pa, bako, koliko god da te volim, od večeras si pod mojom kontrolom!
I baka, htela-ne htela, morala je da se primiri kod kuće. Od tog dana bila je vidljivo slabija, nije više mogla da radi. Zbog bolesti ili zbog mojih molbi, svejedno, bilo je važno da miruje. Ležala bi po čitav dan u krevetu, dok sam ja obavljala i njene i moje poslove. Lekar je prepisao krš lekova koje je morala da pije. Nijedan nije bio jeftin. Tako se, malo po malo, osipala moja skromna ušteđevina za stan. Ipak, najvažnije na svetu bilo je da baki bude bolje. Miloš je dolazio redovno kod nas, pričao sa bakom, ponekad nasamo, ponekad svi skupa. Nudio je bezbroj puta da doturi koju paru, ali ja sam bila nepokolebljiva u tome. Možda previše ponosna? Previše uplašena?
A onda, jedne večeri, saopštio mi je da se njegovi sele nazad u Teslić. Dobili su preko veze ponudu u jednoj dobrostojećoj firmi i nije bilo dileme hoće li je prihvatiti. Uslov je da se krene odmah. Nisam znala šta da mu kažem na to. Nisam želela da ga sputavam, nisam mogla da ga pratim, sve što sam imala, bilo je ovde, na selu. Ko bi nadzirao dvoje staraca ako i ja odem? Naše tajno mesto nije naviklo na muk. Bar ne kada smo mi bili tu.
„Izgleda da je ovo oproštaj?“, zaparao je tišinu sok smo stajali jedno naspram drugog. I cvrčci su bili tihi to veče. Ćutala sam istinu koju je jedno od nas pre ili kasnije moralo izgovoriti. Gledala sam ga u oči, ovaj put bez suza. Pažljivo je uzeo moju ruku i u nju nesigurno spustio taman predmet. Tren potom, počeo je da svetli.
„Uzmi… Tamo možemo da se čujemo svakog dana“. Bio je to mobilni telefon za koji sam znala jer su ga druga deca nosila u školu. Spustila sam pogled.
„Nemoj. Ako ideš, idi bez tragova“. Sklopila sam mu ruku. I pored slabašne svetlosti, videla sam kako mu sijaju oči. „Sa ovim ćeš mi biti blizu, a daleko. Ne mogu tako“.
„Ne mogu ni ja bez tebe, Malena. Šta da radimo?“ Strah je zamutio boju njegovog glasa do neprepoznatljivosti.
“Ja sam samo prosečna devojka sa sela, nemam roditelje, nemam novce, rođena sam takva kakva sam, a ti… “
„…a ja te drugačiju ne bih hteo. Ti si sve što mogu poželeti“. Ponovo samo cvrčci u daljini. Ruke su mu pronašle put do mojih obraza.
„Molim te, ne čini ovo težim nego što jeste“, zavapila sam, tek tad shvatajući da i ja njega milujem po licu. „Idi…“
„Malena…“
„Idi, molim te!“, vrisnula sam i poklopila lice.
Poljubio me je u čelo i nestao u noći. Ne znam koliko sam dugo stajala zagledana u svetla Šapca. Minut? Sat? U kuću sam ušla tiho, dok su svi uveliko spavali, svukla se i legla. Zaspala sam negde pred zoru. Miloš je otišao dva dana kasnije. Nije zvao, jer telefon nismo imali. Internet je bio pojam za naše selo, pošta je radila, ali pisma nisu stizala. Možda bih ja njemu pisala, da sam znala adresu.
***
Vreme je činilo svoje. Godine su prolazile, jednolične, duge, u borbi za dinar od danas do sutra. Zaposlila sam se u mesnoj kancelariji kao čistačica, primala neku crkavicu i od toga krpila dane i mesece. Život je tekao kraj mene, a da ga nisam ni osećala. Jedne tople jeseni, baka se preselila na onaj svet. Otišla je tiho, nečujno, kao što dobre duše po pravilu odlaze. Ostala je u meni samo praznina, teška i nepremostiva… večna. Ni deka se nije dugo držao, ubrzo je svenuo od tuge. Siromah, jedva je stigao da skine crninu za njom. Tako sam ostala sama, samcita, u trošnoj kućici i stegnutog srca i slanog, ali čistog obraza gurala napred. Nisam se dala. Bilo mi je skoro devetnaest i momci su uveliko obilazili i svraćali do mene češće nego inače. Naročito u kancelariji, uvek bi se našli u nekom poslu u mojoj smeni. Bilo je sve jasno kao dan, ali držala sam do sebe i onda kad su glasine uzele maha. Videvši da niko ne „prolazi“, uskoro su jedan po jedan dizali ruke, a mene proglasili uobraženom i odviše ponosnom. Selo kao selo, vodilo je više tuđu nego svoju brigu, ogovaralo, a onda je i to prestalo. I bila sam kamen za sve njih, ali noću, u krevetu, onom istom gde me je baka toliko puta uspavala, često bih plakala misleći na nju i deda Petra. Njihove sam slike uramila sa Miloševom, u isti ram i gledala dugo, dugo…Nasmejani, daleki i nedostižni, mrvice sreće svog mog detinjstva. Bile su to najdraže osobe u mom život i sve one stale su u jedan jedini drveni ram…
Pred zimu prošle godine srušena je pomoćna kuća u dvorištu pored našeg. Došli su bageri i kamioni i za prepodne sve odvezli i poravnjali. Niko se nije previše uzbudio zbog toga jer, koliko pamtim, niko tu i nije živeo. Sneg je ubrzo prekrio sve. S proleća opet dođoše mašine i majstori, čas mereći i zapisujući, čas kopajući i ravnajući. Kako je sve to učestalo, postade jasno da se nešto gradi. Selo, podozrivo prema svemu što je novo i nerazumljivo, odmah poče nagađati šta će od tog biti. Jedni su pričali da je stanica milicije, drugi da je vatrogasni dom, a treći da neko kupuje plac budzašto, verovatno jer ne zna šta će s parama. Tek, svako čudo za tri dana, prorediše se i ova nagađanja i da nisu konstanto pravili buku ispod prozora, verovatno bih i sama zaboravila da se nešto zbiva. Vremenom, od sve te silne halabuke poče se nazirati lepa, visoka kuća. Zidovi svetloplavi, vedri, balkon ka ulici okrenut, garaža ispod njega. Krov su napravili bledocrven. Uopšte, brzo se radilo i svaki dan, po povratku kući, videla bih nešto novo. Za svega mesec dana ili nešto više, bila je završena, sređena tip-top. Dvorište– opet nova priča. Prilaz kapiji u cveću, uz ogradu (staru su porušili) šimšir i nekoliko stabala jorgovana koji je već stigao da se zaplavi i zamiriše tog proleća. Sa balkona spuštaju se puzavice, a ivice dekoriše opet drugo, nepoznato mi cveće. Beton od kapije do ulice urađen je, očigledno, za ulaz kolima. Pozadi kuće dvorište zeleno, prostrano, šareno od niskog ukrasnog drveća, a na sredini mala fontana, obgrljena tek zasađenim ružama. Ni traga od onog jadnog, zabačenog, kršem natrpanog prostora koji je do jesenas nagrđivao pomoćnu kuću. Jedino lipu nisu dirali, ogromnu, staru, koja je tolika leta istresala miris u moje detinje kose. Bila sam manje-više ravnodušna prema svim tim promenama u komšijskom dvorištu, ili da kažem čak da mi je godila ova za oko prijatna promena, ali znam da bih se rastužila da su posekli drvo. Ovako, kao da se i ono podmladilo u novom okruženju, među svom tom lepotom.
Sve u svemu, posao bi gotov, kuća završena i sa dvorištem je činila pravi mozaik veselih boja u našem sokaku. Malo je reći da je odudarala od drugih kuća, beše kao ljiljan među detelinom. Ali, ni traga stanarima. U svom tom sjaju, dođe nekako tužna bez žive duše, kao što i najlepša ogrlica postaje bezvredan kamen ako ne miluje tanani ženski vrat. Onog jutra, kada odoše majstori, osta sasvim prazna, beživotna. Selo se sjati prvi dan po odlasku radnika, ali niko se ne usuđuje da kroči unutra. Od prepodneva pa do mraka nagađalo se čija je, ko je vlasnik, kada će i da li će doći. Ono što, međutim, niko nije znao, zbilo se upravo tog jutra kad je poslednji majstor zaključavao kapiju. Polazeći na posao, zaustavi me baš ispred nje.
„Molim Vas, ako Vam nije teško da zalivate cveće. Crevo i česma su vam s druge strane, pored fontane. Računam, prve ste komšije…“ I ne sačekavši odgovor, tutnu mi ključeve u šaku. Dok sam se razabrala, već je seo u kola i kroz prozor dobacio: „Dovoljno je dva puta nedeljno. Hvala!“ i otišao.
„Čudno“, mislila sam na putu do posla, „nikad ni sa kim ni reč da progovore za ovih mesec dana… Ali dobro, prve smo komšije, što reče ovaj… Samo‒ koje komšije?“ Tako sam se prihvatila nove dužnosti i zaista zalivala cveće, pri tom ne znajući kome. No uvek ujutru i uvek nedeljom, da me ne bi ko video. Znala sam dobro kakvo je selo, povoda im ne treba mnogo, tek iskra, pa da zametnu nove budalaštine i da me okite njima.
Bilo je nekoliko dana do rođendana, mog devetnaestog. Od kako sam ostala sama, nisam ih volela, a ni slavila. A i s kim bih? Štaviše, bili su tužan datum u mojim i tako jednoličnimm godinama, menjale se dosadne cifre bez nagoveštaja da će ikad biti drukčije. Uvek bi me sećali ti aprili na jedne druge, davne i vedrije, sa voljenim osobama, mojom jedinom porodicom, mojim herojima– bakom i dekom, a kasnije i sa Milošem, koji nijedan nije propuštao. Sada je sve drugačije; samo sam ja znala da mi je rođendan i ta bol ukopala se već prve godine bez njih duboko u mene, tiha i statična i pridizala se svakog aprila tek da me podseti na samoću. Borila bih se s tim kako sam znala i umela, isto kao i ove godine: uzimala bih onaj ram, brisala ga (iako je uvek bio čist) i stavljala na kuhinjski sto; kraj njega omanji kolač prekriven šlagom i u njega pobodena svećica. Ni danas ne znam da li sam svećicu palila za pokoj duše starcima koje sam neizmerno volela ili zbog rođendanskog običaja. Ali znam da sam tada osećala da smo ponovo na okupu, neizmerno bliski i da jedna obična smrt ništa nije promenila. Taj običaj se već toliko ustalio u mom životu, da mi se činilo da rođendani prolaze dan za danom, a ne tek svake godine.
Bilo kako bilo, blizina dolazećeg datuma kvarila mi je raspoloženje tih dana. Desilo se da on pada baš u nedelju, dan kad sam, po navici, zalivala komšijsko cveće. Zato sam u nedelju poranila u crkvu prvim autobusom (kao i svakog rođendana, ostalo mi je to od bake) i po povratku otišla u kuću po komšijske ključeve. Selo je bilo još uvek mirno. Mirno i prazno.
„Dobro je“, pomislila sam ušavši u dvorište i zaputila se pravo česmi oko koje je bilo namotano crevo. Odmotavši ga, odvrnula sam slavinu do pola i usmerila mlaz ka cveću. Uvek bih prvo njega zalivala, a onda prelazila na drveće. Dok je voda dobovala po laticama i lišću, nežno ga povijajući, misli su mi neosetno tonule podsećajući me koji je danas dan. Osećala sam negde u utrobi kako se meškolji ona zabodena oštrica, pekući mi pomalo i stomak i oči. Kapi sa pokvašenog zelenila namigivale su razbacane svuda po travi. Poželela sam tad, na tren zažmurivši, da me vreme nekako preskoči, zaobiđe danas, a sutra kako bude, gore od ovoga ne može… Ali, kao što bolesnici predosete kad im dolazi neko u posetu pa baš tad otvore oči, otvorila sam ih i ja, naglo, osećajući nečije prisustvo. Sa strane, veselo mašući repom, posmatrao me je mali žuti pas.
„Hej, mališa, otkud ti? Da nisi zalutao?“ Prekinula sam posao i prišla mu. Začudo, nije ni pokušao da beži, već je samo još živahnije mahao repom. Kleknuvši, instiktivno sam ga pomilovala po vratu i napipala ogrlicu. Na njoj se nalazio srebrni privezak.
„Oho, ipak nisi lutalica! Šteta, baš si simpatičan. Bar da vidimo čiji si…“ Uzevši privezak u ruku, okrenula sam ga na drugu stranu gde je krupnim, izgraviranim slovima pisalo:
„SREĆAN ROĐENDAN,
M.“
Protrljala sam oči, a zatim ponovo pročitala zapis. Ovo je neka šala! Gledala sam s nevericom u psa, a on opet u mene, ali ljubopitljivo i krajnje prijateljski.
„Šta se ovde…“
„Nadam se da stvarno ne očekuješ da ti on bilo šta objasni?“, začula sam vedar glas iza leđa.
Ostala sam prikovana kao panj. Taj glas… Taj smeh…
„Ili… možda ipak očekuješ… Malena?“
Trgla sam se i skamenila. Iza mene, na svega par koraka stajao je… Vrisnula sam, osetila kako se zemlja ljulja, a zatim se trava naglo podigla ka meni…
Prvo sledeće čega se sećam jeste golicanje po obrazu. Kapci su mi još bili teški, ali kad sam ih napola otvorila, glava onog istog psića zaklanjala mi je nebo. Nebo? Postepeno sam shvatala da ležim i da me žuća liže po obrazu.
„Hej, mališa… Pa ti si opet tu…“, bistrilo mi se u glavi. Ali, ako je on stvaran, onda…
„Izgleda da se vas dvoje zaista razumete!“, začula sam onaj isti bariton i u trenu se naježila. Pridigla sam se.
„Mada, koliko se sećam, i nas dvoje smo tu i tamo pričali…“
Nije bilo dileme. Miloš je sedeo iznad mene i osmehivao se. Otvorila sam usta da nešto kažem, ali glas me je izdao. Skočila sam i stegla ga tako jako da smo se oboje preturili na travu. Plašeći se da je sve samo san koji svakog časa može da nestane, stezala sam ga snažno, kao nikada pre. U nemoći da bilo šta kažem, drhtala sam u njegovom zagrljaju. Suze su mi tekle dugo, dugo, a prvi put od čiste sreće…
Uveče, kada sam konačno došla sebi, pričali smo satima. Sve vreme sam ga držala za ruke, valjda plašeći se i dalje da bi mogao nestati. Sedeli smo u mojoj devojačkoj sobi, na krevetu.
„Tu sam da ostanem“, šaptao je, milujući me po obrazu kao veče našeg rastanka. Plašila sam se da pitam, ali je on dovršio umesto mene:
„Zauvek…“
Gledao me je ravno u oči, ako pre. Znala sam da govovori istinu, ali nemirna jata leptira, ptica i koječega u stomaku previše su izranjavana da bi za jedno veče prestala da trepere. Pričao je uglavnom on, dok sam ja ćutala i žudno upijala svaki glas, pokret i promenu na licu.
„Moji su već prve godine zaradili mnogo, firma je odlična“, počeo je. „Mislili su da si mi samo prolazna simpatija, da ćeš brzo proći, čim krenem u srednju. Završio sam tehničku, hteli su da me šalju dalje, na fakultet. Nisu mi verovali da ću se vratiti ovde…“
„Da nisi… pobegao?“, strah me najednom preplavio.
„Nisam. Pre neko veče, sedeli smo i pričali. Nudili su mi Banja Luku, Bijeljinu, Sarajevo, da biram… Samo da ne dođem ovde. Sačekao sam da završe i prosto rekao: Ja je volim. Vraćam se u Srbiju!“
„Ali, ipak te nisu pustili…“
„Polako, ludice“, nasmejao se. „Pustili su me isto veče, valjda shvatajući da sam najzad odrastao. Majka me čak poljubila i naposletku rekla: „Blago devojci koju toliko voliš. Obećaj da ćeš nas jednom upoznati“. Obećao sam joj. Tata je stao uz nju“.
„To znači da se selimo… tamo?“ Ponovo mi se strah uvukao pod kožu. „Ne znam da li ću moći, ovde imam posao, kuću… Ako odem, ostaće prazna, ko će onda…?“
„A ako se ne odselimo?“
„K…kako to misliš“?
„Šta misliš, čije si cveće zalivala?“
Još jednom sam širom otvorenih zenica pitala ono što nisam mogla izgovoriti.
„Da, Malena, samo tvoje i moje! Znao sam da nećeš hteti da napustiš mesto gde si odrasla i za koje te vežu tolike uspomene. Zato sam i sagradio kuću odmah pored. Naravno, zahvaljujući mojima koji su najzad shvatili koliko mi značiš i pristali da pomognu. Prema tome, moći ćeš da održavaš i ovu kuću i uvek ćeš biti svoj na svom…“ Nisam mogla da verujem.
„A, da, Žuća je od danas tvoj pas. Ionako te zavoleo na prvi pogled“, ponovo se nasmešio. Obožavala sam taj osmeh!
„A sad, ako želiš, hajde da pogledamo naš novi dom…“
„Sutra!“, gurnula sam ga na krevet vragolasto i ugasila svetlo. Poljupcem je odagnao svako dalje pitanje, sumnju i strah.
Te noći moje devojaštvo ostalo je zauvek iza mene. Negde pred san, sklupčana u Miloševom zagrljaju, zaklela bih se da sam čula bakine reči iz daljine: „Bajke su stvarne ako ih živiš, čedo moje…“
Lepši rođendan nije mi svanuo. Nosila sam dete u sebi sastavljeno od bezbroj uspomena i tajnog sastojka‒ želje da nikad ne odrastem. Miloš je to dobro znao i kalemio se na moja plahovita krila besprekorno nežno, kako to samo može srodna duša. Nešto kasnije, zaista sam nosila devojčicu u sebi. Nije bilo dileme kako će se zvati…
